Nikolaus Lenau – ruža sa drugog sveta

U Keln sam se doselio 1999. Kraj se zvao Erenfeld. Počinjao je kod zapadne železničke stanice i prostirao se sve do auto-puteva koji su kao prsten i sa te strane okruživali grad. Stara radnička četvrt sa čitavim blokovima četvorospratnica, koje su u uništenom Kelnu posle Drugog svetskog rata dobile na vrednosti jer su predstavljale parče preživelog sveta unutar ruševina, imala je svoj stariji i noviji deo. Noviji deo – nastao takođe pre više od 100 godina – zvao se Novi Erenfeld. Pruga sa stanicom na nadvožnjaku delila je četvrt kao jabuku na ova dva kraja.

Lenauplac

Slučaj je hteo da se doselim nadomak centra tog kvarta – odmah iza trga koji je sa dve strane bio omeđen starim zgradama. Na trgu je bila trafika, gde sam kupovao novine i cigarete. Na ćošku je bila sicilijanska picerija, nešto dalje bistro u kojem su se sastajali taksisti i lokalne pijanice, sa druge strane trga nalazio se pab sa dobrom muzikom.

Trg se zvao Lenauplac. Tada sam čitao uglavnom savremenu nemačku književnost. Bliži su mi bili bitnici i Encensberger od pesnika iz 19. veka po kojima su nazivane škole, ulice i klubovi ljubitelja lepe reči. Nikolaus Lenau je bio takav pesnik. Ipak, trg na kojem sam svakodnevno bivao, uvukao mi se pod kožu. Pa i njegovo ime. Počeo sam povremeno da čitam pesme Nikolausa Lenaua.

Lenau je imao pesimistički ton – lepota i njena neminovna prolaznost zaokupljali su ga celog života. Zato je ruža – jedan od višemilenijumskih pesničkih simbola – u skladu sa njegovom poezijom kasnog romantizma – bila tema nekoliko njegovih poznatih pesama. 

Pesnikova ruža

Pesmu pod imenom Uvela ruža preveo sam za svoju dušu, tek da okusim taj pesnički zanos i u bistroj vodi maternjeg jezika.

Listajuć knjigu u njoj naletim

Na tanku ružu, sva je uvela, 

I više nikako da se setim

Čija je ruka za me ubrala.

 

Ah, sve više, sa daškom noći

Čili i sećanje, skoro će proći 

Moj zemni usud i neću znati

Ko mi je ljubavi umeo dati.

Posle dve godine preselio sam dve tramvajske stanice dalje. Stan u prizemlju je imao terasu i majušnu baštu. I dalje sam voleo da odem na Lenauplac. Tamo sam viđao iste ljude kako igraju stoni tenis iza spomenika Maksu i Moricu, obešenjačkim likovima slikara, karikaturiste i pisca Vilhelma Buša. Možda bi bilo previše očekivati od karnevalskog Kelna da na trgu koji nosi ime pesnika Lenaua podigne spomenik njegovoj ruži. 

Ruža gospođe Ridl 

U ovoj priči ruža se ipak pojavljuje u ruci komšinice, gospođe Ridl. Tog jutra, mogla je biti nedelja, marševskim korakom pošla je pravo prema meni iz svoje baštice, udaljene pedesetak metara. Sređivao sam nešto na terasi. Podigao sam pogled i ispred nosa mi je iskrsla prava pravcata ruža. Inače često namrgođena, komšinica je sa neverovatnim osmehom rekla, da će nas lepota te biljke nadživeti i udelila mi savet da je posadim uz betonski potporni stub balkona koji je natkrivao moju terasu. Nisam uspeo ni da se zahvalim, a ona je već otišla. Pomislio sam da je to ruža Nikolausa Lenaua. Posadio sam je na rečeno mesto. Dok su se druge komšije mučile sa svojim vrtnim cvećem, ova ruža je džigljala, pretvorila se u grm, a njena glavna stabljika u žilavu ruku kik-boksera. Nagrađivala me je dva puta godišnje krupnim rumenim cvetovima kojih je svaki put bilo sve više.

Ko zna koliku razdaljinu su prevalili preci ove sjajne biljke, seleći se hiljadama godina, od Persije do Kine, pa nazad, ka Evropi, da bi se njihova praunuka pojavila u obliku poklona gospođe Ridl. To je – kako bi rekao Muhamed Šemsudin Hafiz – ruža koja je iz ništavila stupila u postojanje – u moje banalno postojanje u naselju na tlu bivše belgijske kasarne. 

Ruža za prosjake

Starogrčki pesnik Anakreon je pre dvadeset i šest vekova zabeležio da i uvela ruža ne gubi miris svoje mladosti. Bajron je konstatovao da je oprostiti se od života na grudima žene isto što i umreti kao Zefir u čaši jedne ruže. Naravno, i Puškin joj je posvetio stihove, Alisa u zemlji čuda nailazi na grm belih ruža koje boje u crveno. Breht ih spominje u svom delu „Majka hrabrost”. I tako možemo nabrajati jako dugo. 

Nisu samo pesnici oduvek pevali o ružama. Neke vrste ruža su nazvane po njima. Tako imamo Geteovu, Novalisovu, Rilkeovu ružu. 

Kad smo već kod Rilkea – kažu da je u pratnji lepe Francuskinje nailazio na prosjakinju i nikada joj ništa nije dao. Kada ga je Francuskinja, koja je često davala milostinju, pitala zašto nikada ne udeli ništa, on je rekao da želi da pokloni nešto njenom srcu a ne njenoj ruci. Sutradan je u ispruženu ruku prosjakinje spustio ružu. Ona ga je pogledala, ustala i otišla. Nije se pojavljivala sedam dana. Potom je opet sela na staro mesto ispružene ruke. Francuskinja se naglas pitala od čega je prosjakinja živela tih sedam dana. Rilke je rekao: „Od ruže”.

Pre nego što je gospođa Ridl donela sadnicu prave ruže, ja sam se najviše divio drugačijoj ruži – knjizi pesnika Paula Celana koju je on u godini kada sam rođen nazvao „Ničija ruža”. A ponekad sam u napadu sentimentalnosti znao poslušati i čuveni šlager Hildegard Knef – „Za mene neka pljušte crvene ruže”.

Beleške sa pesnikovog trga

Odselio sam se iz tog kraja. Ali u njega naiđem kad god stignem. Sednem na klupu nasred Lenauplaca i pustim da mi misli zaklobučaju – asocijacije, sećanja, jak osećaj prolaznosti, kao i uvek na mestima koja ste napustili pa ih jedan deo vas oplakuje.

U svim decenijama koje su usledile, izdešavalo se dosta toga. Pročitao sam većinu pesama Nikolausa Lenaua. Gospođa Ridl je umrla od raka. Svaki put kada obiđem bivšu belgijsku kasarnu, sada jedno od lepših naselja u kraju, zavirim iza ćoška zgrade u moju bivšu baštu. Ružin grm je tu, raskošan, ali mi se čini da je prestao da raste.

Sednem, dakle, na klupu na Lenauplacu i mislim na pesnika. On je rođen 13. avgusta 1802. u mestašcu koje se do 1926. zvalo Čatad, a posle toga – u čast pesnika – Lenauhajm. Tu, u istočnom rumunskom Banatu, na nešto više od pola sata vožnje od Kikinde, još pre nekoliko decenija većinu stanovništva sačinjavali su Nemci. A sada jedva da ih ima. 

Nimbš kao Lenau

Dečak koji je rođen u porodici habsburškog činovnika i patološkog kockara Franca Nimbša kršten je kao Nikolaus Franc Nimbš. Otac je umro u Pešti kada je dečaku bilo pet godina. Ostavio je porodicu u siromaštvu. Majka je celokupno nasledstvo uložila u dečakovo gimnazijsko školovanje u Pešti. A deda Jozef ga je doveo u Beč i omogućio mu studij filozofije, poljoprivrede i medicine. Posle smrti dede pukovnika, on nasleđuje i njegovu titulu Fon Štrelenau, skraćuje je na Lenau i tako se ubuduće potpisuje.Počinje da objavljuje prve pesme. Majka mu umire 1829. i on zapada u depresiju. Veliko nasledstvo od bake koja je umrla 1830. dozvolilo mu je da se posveti pisanju. Živeo je u Hajdelbergu, uložio je u akcije polovinu nasleđenog imetka i na berzi sve izgubio. Sa drugom polovinom sume odlazi u Sjedinjene Američke Države, sa idejom da kupi zemlju od čijeg će iznajmljivanja živeti. Kupio je zemlju, fascinirali su ga Nijagarini vodopadi. U njegovim stihovima Amerika ostavlja traga – najpoznatiji primer je pesma „Tri Indijanca”. 

Amerika bez ideje

U pismima rodbini oštro kritikuje Ameriku. Za njega su Amerikanci „mrtvi za svaki duhovni život”.  Nije ni godinu dana izdržao sa one strane Atlantika. Zapisao je da „Amerikanac ne zna ništa, ne traži ništa osim novca, on nema ideju”. Postoje istoričari koji u ovome vide pozu čoveka koji je previše očekivao, dok je i sam želeo da brzo zaradi bez namere da ostane u Americi kao iseljenik. Po povratku u nemačke zemlje usledili su pesnička slava, nove knjige, moždani udar, pomračenje uma, skoro sedam godina u nervnim klinikama kod Štutgarta i Beča, sve do smrti 1850.

U filozofiji mu je po senzibilitetu blizak pesimista Artur Šopenhauer. Gubitak metafizičke usidrenosti čoveka, proces modernizacije kao metafizičko očajanje, sve se to odnosilo i na epohu i na Nikolasa Lenaua kao jednog od najznačajnijih pesnika nemačkog jezika. 

Rođendanska čestitka sa Lenauplaca

Sve ovo mi se vrzma mislima dok posmatram ljude iz Novog Erenfelda. Svi žure svojim poslom. Za vreme pandemije ovde je bila stanica za testiranje. Veliki lanac supermarketa progutao je raniju dremljivu samoposlugu u kojoj sam kupovao hleb i mleko. Jedna pekara je zatvorena. Otvorili su orijentalni restoran na ćošku. Bistro za taksiste na ulazu u Landmanštrase, trafika i sicilijanska picerija se još drže.U onom pabu su spuštene roletne, možda će otvoriti kasnije. Iza krovova se vidi šiljak zvonika crkve Svetog Petra. U njegovoj senci, kada skreneš u Subelraterštrase, jedan Grk nudi najbolji giros u gradu. 

Vraćam sa Lenauplaca kući i prevodim prve dve strofe pesme Nikolausa Lenaua “Mojoj ruži” iz 1830.:

Raduj se, lepa ružo mlada,

Neće ti nestati slike lasne 

Mada taj žar nestalni sada

Oduvan vetrom u noći gasne

 

Preslatki miris, presvetli plamen

Ne može biti zemaljski znamen, 

Blistaš ponosnog vrata dugog

presađena iz sveta drugog.

Bilo bi lepo da najbolje u nama zaista nikad ne istrune, da se taj čovekov deo „presađen iz sveta drugog“ tamo i vrati. Možda je naivna, ali i lekovita misao: Nikolaus Lenau sa gospođom Ridl u nekom senovitom ćošku Jeliseja pije čaj od divljih ruža i cokće jezikom. 

Srećan ti rođendan, pesniče. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.