Nikada više u Siriju!
2. jul 2019.
Staro drvo na ulazu u kampus Američkog univerziteta u Bejrutu je za mnoge mesto sastajanja. I Palestinac Said odlazi tamo da se vidi sa prijateljima. Kao Sirijac, on u Bejrutu nije pustio čvrst koren kao ovo drvo, pa ipak energično kaže: „Ja sada živim ovde. Pomirio sam se sa činjenicom da se neću vratiti u Siriju.“
Ovaj 32-godišnjak učestvuje u diskusiji na temu: „Sirijski povratnici“, koja se održava na Isam-Fares-Institutu. To je u Libanu jako aktuelna tema. Nedavno je libanska vlada objavila dekret po kojem Sirijci, koji su nakon aprila 2019. došli u Liban, mogu biti deportirani – svejedno koje im opasnosti pretile u domovini. Pored toga, libanske vlasti jednom mesečno organiziraju autobus, koji dobrovoljne povratnike vozi do granice sa Sirijom.
„Pritisak na sirijske izbjeglice u Libanu je veliki. Ne osuđujem nikoga, ko se odluči na dobrovoljni povratak. Ti ljudi obično imaju privatne razloge“, kaže Said, koji ne želi da oda svoje pravo ime. Za njega povratak nije opcija. Pre pet godina je legalno ušao u Liban, a godinu dana nakon toga uspeo je da dovede majku i sestru. Na početku su živeli u stanu sa dve sobe na jugu Bejruta, ali njegova sestra je sada u Kanadi. 2017. dobila je stipendiju za studij. „Ja se brinem o majci. Teško je traumatizovana zbog svega što se desilo u Siriji. Ni ja se prvih meseci u Libanu nisam osećao dobro.“
Nestali u Siriji
Said je, sa svojim mlađim bratom i sestrom, odrastao u palestinskom izbegličkom logoru Jarmuk u blizini Damaska. Bilo im je, kaže, dobro. Iako je rat 2012. zahvatio mnoge delove zemlje njemu je uspelo da završi ekonomiju na Univerzitetu u Damasku. Nedugo nakon toga, Jarmuk su okupirale zaraćene strane: „Ljudi su pobegli kada je došlo do prvih vazdušnih napada na kamp. Moja familija i ja smo preselili u jedan hotel u Damasku.“
No, Said se malo kasnije vratio u izbjeglički kamp. Tada je već radio u jednoj omladinskoj organizaciji i želeo je da bude od pomoći mladima ali i starima koji su ostali u palestinskom izbegličkom naselju. „Nikada neću zaboraviti lica žena i dece koji su nas molili da im pomognemo – kao da smo za njih bili poslednja nada“.
A onda se 2013. godine desilo ono, o čemu je Said mnogo puta slušao ali nikada nije verovao da će doživeti: „Sirijska tajna služba upala je u hotel u kojem je bila moja porodica. Priveli su i moje roditelje, brata i sestru“, priča Said, a onda spuštenim glasom dodaje: „Moji roditelji i sestra su nekoliko nedelja kasnije pušteni na slobodu ali od mog brata ni traga ni glasa.“ Said kaže da su njegovi roditelji želeli da on odmak ode u Bejrut. „Bojali su se za mene, pitali su se hoću li ja biti sledeći?“ Pre nego što je Said u proleće 2014. otišao u Bejrut, otac mu je umro. Teško mu je palo da ostaviti majku i sestru same. Kao student imao je pravo da obaveznu vojnu službu pomeri za kasnije.
Vojna obaveza ili zatvor?
Od toga je prošlo pet godina. Sirijski režim ne zna da je on sa majkom i sestrom u međuvremenu u Libanu. „Ne znam šta bi se desilo kada bih se vratio, ali mogu da zamislim da bih završio ili u vojsci ili u zatvoru!“
Sirijski predsednik Asad je izjavio da izbeglice mogu da se vrate u izbeglički kamp bez straha od represalija. Međutim izveštaji međunarodnih organizacija kao što je Amnest internešnal i sirijske nevladine organizacije Sava govore suprotno. Neke izbeglice su po povratku uhapšene, a neke i mučene. Zloglasni šef tajne službe sirijskog ratnog vazduhoplovstva Džamil Hasan otvoreno govori o listama na kojima se nalaze pristalice opozicije i članovi njihovih porodica.
Said ne želi da rizikuje: „Na vlasti su i dalje isti ljudi. U Siriji se politički ništa nije promenilo. Asad želi apolitične ljude. Želi neutralne građane.“ A Said to više nije. Kao palestinske izbeglice, ja i moja familija smo se ranije suzdržavali od bilo kakvih diskusija.“
Želja da se živi slobodno
Said više ne želi život u društvu u kojem nema političkih sloboda. Jasno mu je da neće biti bezbedan sve dok je Asad na vlasti. Režimu je potrebna nesigurnost kako se ljudi ne bi podigli da ga svrgnu.
S druge strane, Said od Libana „nije puno očekivao“ i za razliku od drugih „imao je puno sreće“. To znači da od dolaska u Bejrut stalno radi u nevladinom sektoru i da od toga može da prehrani sebe i majku. „Poznajem mnoge koji hoće da se vrate jer ne mogu da plate troškove za život ali i zato što ovde Sirijce vide kao krivce za sve probleme u Libanu.“
Atmosfera je često napeta. Zbog velikog broja izbeglica je pritisak na tržištu rada porastao, a nema dovoljno povoljnijeg stambenog prostora. Po navodima Visokog komesarijata OUN za izbeglice u Libanu je registrovano 950.000 Sirijaca. Procenjuje se da je broj neregistrovanih izbeglica takođe velik.
Deportacije za Siriju
Said priželjkuje život dostojan čoveka. „Nisam jedini kome se sve ovo desilo. U pitanju je bol, koji dele mnogi Sirijci. Sada međutim hoću da živim tamo gde mogu da se krećem i budem slobodan. Ne želim više da slušam da su nekog odveli ili mučili.“
Zabrinjava ga što libanske vlasti prisilno vraćaju jedan broj sirijskih izbeglica. Osam libanskih organizacija pozvalo je vladu u Bejrutu da okonča takvu praksu. Sirijci imaju pravo da podnesu molbu za azil u Libanu, kaže se u apelu bejrutske organizacije „The Legal Agenda“. „Iako se to sada odnosi na one koji su od aprila stizali u Liban, deportacije Sirijaca bi se mogle proširiti“, napominje zabrinuto Said i dodaje: „Ovde se nikada ne zna šta vas može stići. S tim moram da živim“.