„Nijesmo šugavi“

NATO je, podsetimo, prvi put u svojoj istoriji isprobao nov princip vojnog angažovanja „Out-of-Area“ – izvan svojih granica, vazdušnim udarima na SR Jugoslaviju 1999. Pošto su Srbija i Milošević bili glavne mete, Crna Gora je, kao deo tadašnje zajedničke države, prošla sa manje štete. Ovakvo fokusiranje zapadnih vojnih planera naljutilo one Crnogorce koji se raduju svakoj prilici da pokažu junaštvo, pa je tako nastalo ono čuveno „Gađajte i nas, nijesmo šugavi“.

Sada više neće biti takvih želja. Čovek koji odlučuje o svemu u Crnoj Gori, pa i o ambicijama pridruživanja zapadnoj vojnoj alijansi, Milo Đukanović, mora da je zadovoljan. Uzaludno bi bilo podsećati ovom prilikom na crnogorski pohod prema Dubrovniku za koji je mlađani Đukanović davao ideološku municiju, na to će ga možda podsetiti Hrvatska kao članica NATO. Isto tako, ne vredi ni potenciranje italijanskih švercerskih veza. Sve to je svima više nego jasno.

„Demokrata čist kao suza“

Đukanoviću je poziv za učlanjenje u najmoćniji vojni savez sveta potreban kao dodatna međunarodna legitimacija njegove vladavine. Hteo to ili ne, Zapad će ovim potezom Đukanoviću izdati potvrdu da je „demokrata čist kao suza“, kako je jednom za ruskog predsednika Putina rekao tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder. A ako poziv dodatno radikalizuje razjedinjenu opoziciju, nesposobnu da mobiliše većinu za demokratsku promenu vlasti, onda je to samo sporedni učinak ove priče.

Sa zapadnog stanovišta važno je da Đukanović drži Ruse podalje od Jadrana, iste one Ruse koje je u ovih četvrt veka dovodio u Crnu Goru i dočekivao ih raširenih ruku. Sada su mu, doduše, i mrzovoljni ton iz Kremlja i demonstracije u Podgorici neugodni. Ali šta je to u odnosu na priželjkivanu doživotnu nedodirljivost za organe krivičnog gonjenja ili u odnosu na dodatni međunarodni legitimitet.

NATO zatvara stratešku šupljinu između Albanije i Hrvatske, obezbeđujući vojnu premoć na Jadranu. I to je uglavnom sve. Verujem da su crnogorski vojnici hrabri. Ali čak da ih crnogorska Vlada pošalje sve do jednog u neku međunarodnu vojnu misiju, zar neko misli da bi 2.000 junaka moglo da odluči bilo šta u današnjim ratovima? Vojno gledano, crnogorski doprinos će ostati patuljast.

„Početak jedne divne alijanse“

Može li članstvo delovati kao motor modernizacije? Tu tezu, na žalost, ne potkrepljuju činjenice. Pogleda li se efekat učlanjivanja Albanije ili Bugarske u zapadni vojni klub, ali i ako se izbliza razmotri decenijsko članstvo Turske ili Grčke, mora se doći do zaključka da NATO nije garant da će zemlje koje se nađu u zapadnom vojnom društvu biti manje razjedene korupcijom, finansijskim haosom ili pak lišene autokratskih tendencija.

NATO će uskoro da usvoji još jedno problematično dete, ali ga pred usvajanje za svaki slučaj miluje po glavi. Propagandna odeljenja u Podgorici i Briselu će profesionalno naduvati celu priču, ne bi li je pomalo pozlatili. Dobar primer je već dao generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg: „This is the beginning of a very beautiful alliance.“ Međutim, ta pozlata ne može prevariti nikoga ko celu stvar osmotri izbliza. Poziv za učlanjivanje u NATO neće pomoći Crnoj Gori da pronađe unutrašnje demokratsko smirenje.