Nije vreme za raspravu o nemačkom imidžu

„Potrebna nam je reforma veka, možda čak i revolucija“, rekao je nedavno Ralf Brinkhaus, šef poslaničke grupe CDU/CSU u Bundestagu. Brinkhaus je dodao da „zemlja nije pripremljena da reaguje na krize brzo, fleksibilno i jedinstveno“. To zvuči kao parola pred izbore: upečatljivo je i lako se pamti. Uostalom, ovo i jeste izborna godina.

Možda bi sve moglo i da ostane samo na toj izjavi da ovo nije samo jedna od kritika koje stižu na račun kriznog menadžmenta u Nemačkoj kada je u pitanju pandemija korona-virusa. No ta aktuelna rasprava nije se ograničila „samo“ na borbu protiv pandemije. Otvoreno je znatno dublje i složenije pitanje funkcionisanja zemlje u generalnom smislu, odnosno pitanje imidža Nemačke kao savršeno organizovane zemlje. Imidža koji uživa kod kuće i u svetu ili, drugim rečima, predrasude da ovde sve baš savršeno funkcioniše.

A predrasude se, nauka je to davno dokazala, veoma teško menjaju. Ponekad uopšte ne.

-pročitajte još: Bila jednom Nemačka, a onda je došla korona

Rušenje predrasuda

Moje su se pozitivne predrasude o Nemačkoj pak rušile kao domine. Jedna za drugom.

Na samom početku mog života u Nemačkoj pala je jedna naizgled banalna, kada sam shvatila da nije pitanje da li će neko sredstvo javnog prevoza da zakasni, već često koliko će da zakasni.

A onda su se nizale – kada sam, kao neko ko je stigao iz zemlje koja je redovno vrlo loše rangirana u svetu kada je reč o korupciji, spoznala da i u ovoj zemlji korupcija nije strana ni u najvećim koncernima. Bilo je to onda kada je otkriveno da je čitav niz menadžera u jednom koncernu kojim se Nemačka rado ponosila, poslove obezbeđeivao plaćanjem mita, odnosno imao čitav sistem „crnih blagajni“.

Ili kada sam, kao neko ko dolazi iz zemlje u kojoj je zaštita životne sredine najčešće apstraktna stvar, spoznala da je upravo u ovoj zemlji u kojoj su Zeleni od pokreta postali respektabilna stranka, moguće da jedan od najvećih koncerna završi na sudu zbog manipulacije izduvnim gasovima.

Ili kada sam spoznala da su i u ovoj zemlji, ne samo političke pop-zvezde, već i čitav niz političara, sve do savezne ministarke obrazovanja (!) plagirali doktorat.

Ili kada sama s nestrpljenjem iščekivala otvaranje nadaleko razvikane filharmonije u Hamburgu za čiji završetak je vremenski rok probijen nekoliko godina, a finansijski predračun na kraju probijen za nekoliko stotina miliona evra (!), a o gradnji tek prošle godine završenog aerodroma u Berlinu da i ne govorimo.

Nemačka je postala bliža Balkanu, nego što je Balkan ikada postao njoj

Primera je mnogo. Ne čudi stoga što mi se, povodom prošlogodišnjeg obeležavanja 30 godina od ponovnog ujedinjenja zemlje, nametala samo jedna misao: Nemačka je tokom poslednjih godina postala bliža Balkanu, nego što je Balkan ikada postao Nemačkoj. Naravno, u negativnom smislu. A cilj i želje bili su obrnuti. Da ne bude zabune, ne mislim pri tom da se to odnosi samo na Nemačku, već i na ostatak Evrope.

Bilo je dakle proteklih godina dovoljno razloga za preispitivanje stanja u zemlji, odnosno pitanja da li realnost zaista odgovara široko rasprostanjem imidžu Nemačke kao neprikosnovene zemlje u kojoj sve savršeno funkcioniše. Sve te šanse su propuštene.

A onda je došao virus koji je preuzeo kontrolu i Nemci su počeli da pozivaju na revoluciju, na reformu sistema, na preispitivanje sopstvenog imidža...

Pogrešan trenutak za raspravu i pitanje o pobednicima i gubitnicima

Upravo je pandemija ukazala na problem koji bi se pojednostavljeno mogao opisati ovako: ako zaista nismo ili pak ne uživamo imidž da smo najbolji, onda smo najgori.

Naime, na početku pandemije, kada je Nemačka držala širenje virusa relativno pod kontrolom, u zaglušujućoj buci (samo)hvale retko je ko postavio pitanje: šta su razlozi za to i da li je Nemačka baš toliko uspešna u borbi protiv pandemije ili postoje li neki drugi razlozi zbog kojih se u tom trenutku s pandemijom nosila bolje od recimo Italije ili Španije?

„U trenutku kada se pandemija punom snagom obrušila na severnu Italiju, Nemačka još nije bila uvela ograničenja u javnom životu, za razliku od zemalja poput Austrije i Španije. U tom trenutku Nemačka je imala samo mali broj slučajeva u odnosu na Italiju. To je Berlinu dalo prednost od najmanje dve sedmice da se pripremi (i spreči) najgore. I upravo to je i urađeno“, primetio je tada list „Politiko“. Bio je to jedan od retkih pokušaja pojašnjenja toga šta stoji iza nemačkog uspeha.

Dakle, kao što ni tada nije bilo toliko razloga za toliku količinu zaglušujuće (samo)hvale, tako ni sada nema toliko razloga za toliku količinu zaglušujuće (samo)kritike.

Uostalom, sjajno je to nedavno primetio francuski „Le Mond“: „Za imenovanje pobednika i gubitnika još je prerano. Godinu dana nakon početka pandemije smo naučili da pobednici od juče sutra mogu da budu gubitnici – i obrnuto.“

Međutim voditi debatu o eventualnim temeljnim problemima, legitimnim potrebama za poboljšanje efikasnosti bilo kojeg sistema, pa i nemačkog, ili još gore o sopstvenom imidžu, u trenutku pandemije s kakvom se svet nije suočio u ovom stoleću, znači odabrati najgori mogući trenutak za njeno pokretanje.

Sada je naime reč o spasavanju života, a ne sopstvenog imidža. Jer, nijednog Nemca priključenog u ovom trenutku na respiratore, ne interesuje šta o njegovoj zemlji misle u Vašingtonu, Londonu ili u Moskvi. Ili ko o Nemačkoj ima kakve predrasude. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.