„Nije Lajbah nešto što bi ljudi slušali naveliko“
6. avgust 2018.
DW: Kakve su političke razlike danas u odnosu na nekadašnje kada ste se totalitarističkim simbolima iz jednog razdoblja kao što su nacistički simboli borili protiv totalitarizma drugog, kao što je Jugoslavija?
Ivan Novak: Znate šta: ja čak verujem da je naš zvaničan simbol Lajbaha, crni krst, da je to najmanje totalitaristički simbol od svih, jer je otvoren za sve moguće interpretacije. To je simbol koji praktično postoji u svim kulturama, možeš ga svuda naći i nije po toj nekoj našoj osnovnoj intrerpretaciji totalitaristički simbol uopšte. Ali je naravno bio interpretiran kao takav, međutim, mi se ne upuštamo u te interpretacije, to prepuštamo ljudima.
A što se tiče političkih razlika – naročito kad smo napolju u nekom okruženju koje nema pojma kako je bilo tada u Jugoslaviji kad smo mi počeli 80-e, kad smo u Americi, ili Francuskoj ili bilo gde i prepričavamo te stvari, jer ljudi uglavnom misle da je to bio nemogući režim, kad analiziraš malo unazad taj neki politički haos koji je postojao za vreme „rascveta“ Jugoslavije u osnovi vidiš da je to bio dosta slobodniji sistem nego zapadnjački sistem koji je naravno bio rađen po diktatu tržišta, kojeg je zapravo diktirala ta poznata "nevina" ruka tržišta.
DW: Protiv kojih totalitarizama se danas borite?
Totalitarizam nije nešto što je domen samo političkih sistema kao takvih, nije to samo staljinizam, fašizam, nacizam, nego je to stanje sveobuhvatljivosti. Totalitarni aspekt postoji u svim mogućim sistemima koji pokušavaju stvoriti idealno društvo na kraju krajeva. Totalitarizam je utopijska formacija koja živi danas u recimo u idealu i američkog društva, i nemačkog društva i religijskog društva. Tako da je to konstantno nešto što je stalno živo, stalno prisutno, ali i stalno u neku ruku neobuhvatljivo, nešto što se ne može definisati tek tako.
DW: Šta vam je donelo suočavanje sa poslednjim totalitarističkim sistemom kao što je Severna Koreja?
Nije to poslednji totalitaristički simbol, apsolutno ne. Moram da kažem da se nismo pre bavili Severnom Korejom, a ne bi ni sad, dok nismo shvatili u čemu je problem te Severne Koreje koja je stisnuta između tih političkih dosta teških aspiracija, velikih "plejera". Zapravo, danas postoje samo dva ili tri velika "plejera": Sjeverna Amerika, Kina i donekle Rusija. Na slučaju Severne Koreje se jako dobro osjeća taj clash između Kine i Severne Amerike. I da je stanje u Severnoj Koreji takvo kakvo jeste, to je direktni rezultat tog natezanja između Kine i Severne Amerike.
DW: Šta vam je najjači utisak iz Severne Koreje i zašto?
Ljudi su mi bili najdraži. Ali, jako im je interesantna i arhitektura, pa i neka estetska paradigma koju su oni razvili, pa u nekoj slobodnoj interpretaciji moglo bi se reći da je nešto što bi Džef Kuns napravio sa gradom kad bi dizajnirao ceo grad. Pjongjang je neverovatno interesantan grad, čak je i lep. Ima zaista zanimljivu arhitekturu. Bili smo u još jednom gradu koji je malo manje bogata verzija Pjongjanga, u tom smislu Pjongjang je grad koji ima privilegije. Ipak zemlja je dosta nerazvijena. No, mislim da se sada stvara nešto bolje jer trenutni lider Kim Džong-Un koji je tamo postavljen, nije došao na vlast sopstvenom voljom, mislim da on pokušava koliko je to moguće da napravi bolju zemlju i da to radi dosta pametno. Iako ne zavisi sve od njega naravno.
DW: Kakve promene osećate otkako je Slovenija ušla u EU pošto tome teže sve balkanske zemlje?
Pa gledajte, mislim da taj ulazak u EU nije bio negativan, mislim, morate razumeti da u celoj toj političkoj priči koja se sad razvija i događa u svetu, da je taj stari kontinent koji je uvek bio u ratu između sebe - sve zemlje su stalno bile u ratu - da je to pozitivan razvoj da se stvori neka zajednica koja je recimo i tržišno i u kulturnom smislu malo više povezana i da je to razvoj ne samo pozitivan, nego i nužan. Jer inače bi to bila teritorija nekih država koje su jako lako mogle ići u ratovanje, što smo videli iz našeg primera, tako da vidimo EU kao pozitivnu formaciju. I u Sloveniji se to donekle poznaje iako Slovenija nije bitan igrač u čitavoj toj kombinaciji, ali mogla bi biti bitan ako bi vodila malo mudriju politiku. Ali to je stvar opet političara na vlasti. Dakle, ima tu pozitivnih rezultata ali to je otvoreno lovište i tu stalno treba preispitivati vrednosti koje su nastale u toj kombinaciji.
DW: Šta mislite o Trampu?
Možda je on jedan veliki avanturista koji je došao na vlast, koji nema baš puno pojma o politici, ali verujem da će njegovi potezi otvoriti mogućnost da će reakcija na Trampa biti puno zdravija, da će time stvoriti mogućnost za stvaranje neke alternative u Americi koja je nužna i koja će naravno biti bolja od toga što Tramp sada predstavlja.
DW: Evropa se raspada, razjedinjene američke države – da li smatrate da je to dobro ili loše?
Mi smo napravili 2004. godine turneju po Americi koju smo nazvali Divided States of America, kada je stanje bilo isto ovakvo, kada je Buš bio predsednik. To je jedna konstantna priča koja se događa u Americi, ali znamo da je Amerika od njihovog građanskog rata praktično podeljena i u kulturnom i u političkom smislu. I da je to dosta veštačka tvorevina. Ipak, teško je govoriti da li bi bilo pametno da se zemlja raspadne ili ne. Što se Evrope tiče, situacija je slična. Mislim da je to njeno konstantno raspadanje u nekom smislu proces koji formira EU kao takvu, jer sa svakim raspadanjem ona postaje donekle pametnija. Tako da je to konstantan proces koji je naravno opasan, i to što se događa sada po Evropi sa ovim ekstremnim političkim formacijama, to nije bezazlena situacija, ali generalno mislim da se ne treba bojati da će Evropa tek tako raspasti. Ne verujem u to.
DW: Gde se živi najbolje na svetu?
U Severnoj Koreji. U Butanu... Opet: to zavisi od toga šta je standard, naravno. Ljudi govore da se najbolje živi u Danskoj ili u Kanadi ili u Švajcarskoj. Ne verujem u to. Po mojim ličnim iskustvima možda je tamo materijalni standard na najvišem nivou, ali politička situacija nije samo stvar materijalne sreće, nego generalne sreće koja postoji u drugim zemljama koje nisu materijalno najbogatije.
DW: Šta je po Vašem mišljenju najveće zlo na svetu?
Hmm.. Znate kako: ne bi dobro postojalo bez zla. Tako da je to u filozofskom smislu jedan važan deo ljudske metafizike. Imate "Kandida", jednu duhovitu knjigu koju je napisao Volter, priču o optimizmu gde se on bavi problemom zla i dobra. I mislim da se time bavila praktično čitava filozofija oduvek i da to pitanje nećemo tek tako rešiti.
DW: Kako će izgledati svet kada globalizacija i digitalizacija dosegnu kritičnu masu?
Pa izgledaće digitalizovano i globalizovano. Mislim da tu opet nema mogućnosti da se ide unazad, možda možemo da idemo dva koraka unazad, ali ćemo opet poslije toga tri unapred. To je neka stvarnost koja nama koji smo živeli u sistemu koji nije bio toliko digitalizovan nešto strano, nešto neprijatno. Ostale generacije koje se rađaju u tom svetu, one to prihvataju kao stvarnost.
DW: Kako ste prihvaćeni danas u regionu? Ko je vaša publika?
Kako gde. Nije Lajbah nešto što bi ljudi slušali naveliko. Nismo nikad ni očekivali da to može, pa opet mi ne znamo svirati drugačije. Ali pokušavamo biti prisutni u svim kontekstima koliko god je to moguće, ako ne drugačije, onda sa filmom. Imamo dosta različitu publiku - što je dobro.
DW: Ima li milenijalaca i šta mislite o njima?
Pa ima i njih. Uvek je bilo tih generacija koje su mlađa publika.
DW: Koje medije pratite?
Pa pratimo uglavnom one medije koji se nisu mnogo promenili tokom vremena, ali zapravo pratimo sve što nam naiđe. Pokušavamo da budemo što informisaniji, ali danas je toliko puno medija da praktično ne možeš sve da pratiš.