Sve se događa istovremeno: Rusija napada Ukrajinu, Kina zavodi red u Honkongu i vojnim manevrima preti Tajvanu, iranske trupe se bore u Gazi, srpski „predsednik“ Vučić se hvali svojom vojskom na samoj granici sa Kosovom. Autoritarni režimi testiraju koliko daleko mogu da idu sa eskalacijom. Despotima su potrebni sukobi kako bi ostali na vlasti, inače nemaju šta da ponude svom narodu.
Bilo da je reč o Rusiji, Srbiji, Kini ili Iranu, vojno razmetanje velikih sila ima za cilj da natera ljude da zaborave na zaostalost zemalja u kojima žive, da osiguraju moć dotičnog „nacionalnog vođe“ i prikriju prezir s kojim se vrh odnosi prema sopstvenom narodu. U protivnom, postoji opasnost da će se stanovnici žaliti da su u tim državama loše opremljene bolnice, starački domovi i škole, da u selima jedva da postoji funkcionalna kanalizacija, a i da su plate i penzije niske. Međutim, ako je nacija u nekom sukobu, onda se okrivljuju „neprijatelji spolja“. Suzbija se kritika na račun vladajuće kaste koja se bez zadrške bogati. Korupcija je deo državnog rezona. U očima političara, građanin pojedinac nema veliku vrednost i u najboljem slučaju se koristi kao topovsko meso, kao što je godinama bio slučaj u istočnoj Ukrajini.
Nova era varvarstva?
Napadom na svog suseda, Rusija ne samo da je objavila rat Ukrajini, već je objavila i rat civilizovanom svetu. Ishod tog spora odrediće kako će se drugi autoritarni režimi ponašati u budućnosti: da li će poštovati minimum međunarodnih ugovora i međunarodnog prava ili počinje novo doba varvarstva u kojem važi samo zakon jačeg? Ako ne želite da svet potone u haos, morate pomoći u zaustavljanju ratnih huškača poput Putina, morate vojno naoružati Tajvan i morate se boriti protiv iranskih terorističkih milicija gde god se one nalazile: u Pojasu Gaze, Iraku, Libanu ili u Siriji.
Autoritarni režimi nikada nisu krili to da se ne slažu i da odbacuju svetski poredak utemeljen na pravu. Oni smatraju da je demokratija pretnja, isto kao i poštovanje ljudskih ili manjinskih prava, sloboda medija ili pravna sigurnost. Despoti se pozivaju na međunarodno pravo samo kada ono služi njihovim interesima.
Zapad godinama posluje s tim režimima. Danas se mnogi evropski političari pitaju kako je nemačka kancelarka Angela Merkel mogla da bude toliko naivna i da postane zavisna od Putina kada je u pitanju uvoz prirodnog gasa. Još gori primer: Kina je sada najvažniji trgovinski partner Nemačke – uprkos tome što nije bilo i nema ni najmanje sumnje u brutalnost režima u Pekingu.
Kako su nemački političari i predstavnici privrede mogli da budu toliko naivni da se bace Pekingu u zagrljaj? Čini se da pohlepa u tom slučaju nadmašuje osećaj odgovornosti. „Kapitalisti će nam prodati konopac kojim ćemo da ih obesimo“, navodno je prorekao Lenjin.
Putin se malo zaleteo
Nakon okončanja Hladnog rata, globalni odnos snaga ni u kom slučaju se nije pomakao u korist diktatora. Putin u Ukrajini svakodnevno demonstrira rusku vojnu nesposobnost. Mit je da autoritarni vladari razmišljaju politički dugoročno i da su zato superiorni u odnosu na Zapad koji navodno deluje samo kratkoročno. Istina je upravo suprotna: Putin je odluku o invaziji na Ukrajinu doneo naglo i potpuno nesvestan s kakvim će otporom Ukrajinci dočekati njegovu soldatesku. Putin je kockar, a sada se preračunao. Ali, ako želi politički i biološki da preživi, on ne može da prizna svoju grešku.
Zapad u budućnosti ne sme da nastavi sa sopstvenim slabljenjem. Nemačka mora da se naoruža i to u značajnoj meri i dugoročno. Ako Grčka, Rusija ili Iran mogu da troše gotovo četiri odsto svog bruto domaćeg proizvoda na odbranu, onda bi to trebalo da može i Nemačka. Osim svog konvencionalnog naoružanja, Evropa pre svega mora da napreduje sa svojim nuklearnim naoružanjem. Tek tada će biti ozbiljno shvaćena u Moskvi, Pekingu i Vašingtonu.
Poput mnogih vladara Kremlja pre njega, i Putin je izazvao Zapad. Staljin i Hitler takođe su prezirali zapadni svet, posebno kao saveznici od 1939. do 1941. Tada je SSSR dao Hitleru ogromnu pomoć u hrani i sirovinama, pomažući tako Hitlerov rat protiv Francuske i Velike Britanije. Na kraju je trijumfovao navodno „degenerisani Zapad“. Baš kao što je pobedio i u Hladnom ratu. I baš kao što osvaja srca mnogih mladih i obrazovanih ljudi koji su danas prisiljeni da žive u zemljama s autoritarnim režimima.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.