Nenaučene lekcije iz Bosne
25. april 2019.
„Strahota tog zločina se shvati tek kada se on desi, na žalost. Ne znam koliko to interesuje one kojima se to ne desi? Vrlo je čudno, ljudi misle - ako nije snašlo mene i prostor u kojem živim, onda me to baš toliko i ne zanima. Tek shvate onda kada se, možda, njima to dogodi ili na prostoru na kojem oni žive”, kaže Nusreta Sivac, koja je pre rata bila sudija Osnovnog suda u Prijedoru.
U svom gradu je kao "druga, drugačija”, na vlastitoj koži osetila strahote rata, stalna poniženja - od zabrane rada u sudu, obaveze nošenja bele trake na ruci, do pakla Omarske - jednog od zloglasnih srpskih logora na području Prijedora. Nusreta Sivac jedna je od onih koji su o strašnim zločinima, nezapamćenim još od Drugog svetskog rata, odlučili da progovore, upozore svet - čim se domogla slobode.
„Na žalost, ovo što se desilo u BiH, mogu reći da i nije imalo odjeka globalno gledajući, jer, eto, desilo se i posle Bosne i u drugim zemljama... Ali ovo u Bosni je možda bilo kao neko upozorenje koje nije delovalo preventivno, nije imalo tu snagu generalne prevencije”, kaže Nusreta Sivac za DW.
Trauma do groba
Božica Živković-Rajilić, nastavnica geografije i istorije, takođe je žrtva tortura, ali sa druge strane. Skoro na samom početku rata zarobili su je pripadnici Armije RBiH na području severne Bosne. Božica je danas predsednica Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske. „S tim ranama se živi. Ko to doživi i preživi, trauma se može umanjiti, ali nestati ne može i sa time se ide u grob”, kaže za DW Božica Živković-Rajilić.
Nusreta Sivac i Božica Živković-Rajilić komentarišu i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN o seksualnom zlostavljanju u ratu. Rezoluciju je predložila Nemačka, tekst je „ublažen” na insistiranje američke administracije, a od glasanja su se suzdržale Kina i Rusija.
„Drago mi je što se o tome uopšte priča u UN. Razumem i Ameriku i Rusiju i Kinu - kod njih nisu bili ratovi. Šta smo mi doživeli, koji smo preživeli ratove širom sveta? To je njima kao neka epizoda na TV, ne mogu oni da znaju kako se ljudi u takvom zlu osećaju”, kaže Božica Živković-Rajilić.
Rezolucija je, smatra Nusreta Sivac, bilo i biće ih, ali problem je njihova primena. „Toliko je raznih rezolucija, konvencija koje, na žalost, u tim konfliktima i ratovima nisu imale baš nekih rezultata”, kaže Sivac te dodaje da je u svakom slučaju dobro da je i zločin seksualnog zlostavljanja prepoznat u UN „kao problem koji rezolucijom treba naglasiti”.
Strah od priznavanja preživljenog zločina
U BiH je tokom rata od 1992. do 1995. godine, prema procenama UN, seksualnom zlostavljanju i silovanju bilo izloženo između 20 i 50 hiljada ljudi - žena, muškaraca i dece. Prema rečima Murata Tahirovića, predsednika Udruženja žrtava i svedoka genocida, prema svim dostupnim podacima udruženja i nadležnih državnih institucija u BiH, registrovano je tek nekih pet do šest hiljada žrtava seksualnog nasilja.
„To samo po sebi govori da veliki broj ljudi, bilo muških bilo ženskih osoba, još uvek nije spremno i verovatno nikada neće biti spremno da o tome progovori, imajući u vidu posledice koje nakon toga mogu da nastupe i u našem društvu”, kaže Tahirović za DW. Iako se radi o neopisivim proživljenim strahotama, sagovornici se slažu da je, imajući u vidu mentalitet bosanskohercegovačkih građana, još uvek „sramota” priznati i prijaviti seksualno zlostavljanje ili silovanje.
Božica Živković-Rajilić kaže da se od preko 711 članica udruženja koje vodi, tek manji broj žena odvažio da prizna šta su preživele i to kako bi ostvarile prava u skladu sa Zakonom o žrtvama torture koji je Vlada RS usvojila u junu prošle godine, osiguravajući žrtvama minimalne naknade, u skladu sa stepenom oštećenosti organizma, te određene olakšice pri zdravstvenom osiguranju.
„Ima žena koje još nose traumu, koje se nisu otvorile. Mnoge žene su započele novi život i ne odlučuju da se otvore zbog dece, zbog supruga, ne odlučuju se da uopšte spomenu tu temu, bojeći se da ne izgube ono što su stekle nakon rata”, ojašnjava Božović-Rajilić.
Slična situacija je i u Federaciji BiH, ali problem je, smatra Nusreta Sivac, što društvo još uvek ne radi gotovo ništa da žrtvama seksualne torture i silovanja osigura adekvatnu psihološku pomoć i programe resocijalizacije. Takvi programi se, kako kaže, uglavnom prepuštaju nevladinom sektoru koji se opet više fokusira na veće gradske centre, dok su manji gradovi širom BiH, u tom smislu, zaboravljeni.
Skoro 25 godina nakon rata u BiH u Udruženju žrtava i svedoka genocida, prema rečima Murata Tahirovića, još uvek je moguće “otvoriti se” i prijaviti zločine iz rata, kako seksualne prirode, tako i druge. "Ukoliko osobe poseduju bilo kakvu informaciju ili su spremne da daju izjavu konkretno, lično, šta su doživele, mi smo spremni da pružimo podršku i pokušamo da uradimo sve ono što je u našoj moći kako bi, ako se radi o konkretnom zločinu, taj zločin bio procesuiran”, naglašava Tahirović.
Silovanje kao ratni zločin
Haški tribunal je na slučajevima iz BiH po prvi put seksualno zlostavljanje i silovanje žena, muškaraca i dece - dečaka i devojčica, označio kao ratni zločin. Prvi put se to dogodilo na suđenju Dušku Tadiću, za zločine na području Prijedora. Tadić je bio i prvi ratni zločinac kojem je Tribunal, između ostalog, u presudu uvrstio i seksualno nasilje. Pred Haškim sudom je za zločine seksualnog nasilja, kao ratne zločine, osuđeno više od 30 ratnih zločinaca.
Praksa je nastavljena i pred domaćim sudovima - Sudom BiH i sudovima entiteta, na kojima je od 2005. godine procesuirano više od 100 slučajeva koji su obuhvatali i seksualno zlostavljanje i silovanja u ratu.
Adekvatna kazna za odgovorne za takve zločine, smatra Nusreta Sivac, "ne postoji, ali možda žrtvama donekle, iako je to već postala otrcana fraza, daje neku satisfakciju, barem delimičnu, kada se to sankcioniše”. Naglašava i upozorava da, osim procesuiranja i kažnjavanja zločinaca, "treba puno, puno više angažmana celog društva da bi se takvi zločini suzbili u korenu i da se svi angažuju da se promeni svest o tome, jer još uvek nije došlo do promene svesti”.