Nemci od srpskog filma očekuju crni humor

Na festivalu će biti prikazano devetnaest filmova različitih žanrova, od starih majstora naše kinematografije poput Emira Kusturice i Gorana Markovića, do autora najmlađe generacije poput Nikole Ležaića i Mile Turajlić. Tim povodom u Berlinu smo sa savetnikom festivala Berndom Buderom razgovarali o selekciji filmova ovog festivala i mestu srpske kinematografije u Evropi.

Bernd Buder: Cilj ovog malog festivala srpskog filma je da pokaže da srpska kinematografija nisu samo Dragojević ili Kusturica, već da ona ima mnogo toga da ponudi. Zbog toga je i selekcija filmova veoma široka. Postoje brojni, izuzetno talentovani, mladi reditelji koji će biti predstavljeni na festivalu, ali tu su i stariji majstori sa novim idejama. Dokumentarni film „Sinema Komunisto“ (Cinema Koministo) rediteljke Mile Turajlić je vrlo zanimljivo ostvarenje koje će naći put do publike. Siguran sam i da će Žilnikov poslednji film „Mala škola kapitalizma“ imati pozitivne reakcije. On je jedan od reditelja koji ima svoju publiku u Berlinu i čiji se filmovi lako čitaju i ovde, jer obrađuju univerzalne teme. Iako se Žilnik bavi Srbijom, njegova kritika društva lako je primenljiva i na Berlin na primer, posebno u smislu stratifikacije društva, ekonomske krize i njenih posledica.

DW: Ovaj festival je najavljen kao događaj koji će predstaviti savremenu srpsku kinematografiju u post-miloševićevskom periodu. Tokom njegove vladavine zajednički imenitelj većine srpskih filmova bili su ratovi na prostorima bivše Jugoslavije kao i problemi društva koje je proživljavalo te konflikte. Postoji li zajednička tema kojom se bave filmovi iz Srbije u periodu nakon demokratskih promena?

Bernd Buder: Mislim da u srpskoj kinematografiji nakon Miloševićeve ere postoje dve teme koje prožimaju gotovo sve filmove. Prva je naravno rat i mislim da se u tom smislu srpski film razvija na isti način kao i nemačka posleratna kinematografija. Kako godine odmiču sve se više reditelja bavi tom tematikom. Film Vladimira Perišića „Obični ljudi“ ili novi film Srdana Golubovića „Krugovi“ bave se ratom, jer je ta tema i dalje važna. Druga tema, koja je posebno interesantna mladim rediteljima, tiče se društva koje prolazi kroz tranziciju. Ekonomska situacija i nedostatak perspektive za mlade ljude u siromašnoj zemlji su jake, ali i dosta depresivne teme. Recimo „Klip“ Maje Miloš, koji je osvojio Tigra za najbolji film na festivalu u Roterdamu, je vrlo provokativan film čija je poruka da svetlije budućnosti zapravo nema. To sve pomalo podseća na teme filmova crnog talasa koje su uglavnom mračne i sumorne, ali istovremeno imaju veoma energičnu atmosferu.

DW: Važite za jednog od velikih poznavalaca kinematografije jugoistočne Evrope. Kakvo je mesto srpskog filma u jugoistočno evropskoj kinematografiji i da li se po nečemu izdvaja u tom regionalnom kontekstu?

Bernd Buder: Srpska kinematografija ima dosta jaku tradiciju. Početkom dvadesetog veka Srbija je bila jedna od prvih zemalja jugoistočne Evrope koja je razvila filmsku kulturu i filmsku industriju. Doživela je svoj vrhunac kada su Makavejev i Petrović snimili svoje prve filmove formirajući Crni talas u bivšoj Jugoslaviji. Drugi vrhunac dogodio se u eri Miloševića, kada su i mladi i stariji reditelji pravili filmove koji su na vrlo originalan način kritikovali vlast i situaciju u zemlji. Ne bih rekao da postoji specifičan rukopis ili stil srpske kinematografije. Glavna stvar srpskog filma je da ima mnogo individualnih rukopisa. Takođe, ono što je specifično je to da su gotovo svi filmovi vrlo moćni, energični i provokativni u političkom i estetskom smislu i u tome je njena najveća prednost. Naravno postoje i mane: nejasna finansijska situacija u vezi sa finansiranjem filmova, smanjivanje budžeta sa kojim su se suočile filmadžije u čitavoj Evropi, posebno u zemljama jugoistočne Evrope. Realnost u Srbiji je na žalost takva da su neophodne tri do četiri godine kako bi se obezbedila sredstva za početak snimanja filma.

DW: Razlika između načina na koji domaća odnosno strana publika percipira određeni film je uvek vrlo zanimljiva. Uzmimo za primer „Paradu“ Srđana Dragojevića koja je, iako nije dobila sjajne kritike u zemlji, osvojila nagradu publike na nedavno održanom Berlinaleu. Šta nemačka publika očekuje od srpskog filma? 

Bernd Buder: Nemačka publika ne zna mnogo o situaciji u Srbiji – ne samo o filmovima, već generalno. Postoje klišei koji se najpre tiču Kusturičinih filmova, a zatim i ratova i ratnih zločina. Srđan Dragojević je filmom „Parada“ uspeo da razbije te klišee, ili bolje rečeno da se poigra sa njima. To je dobro uradio koristeći dosta crnog humora što se dopalo publici ne Berlinaleu. S druge strane, imamo primer filma „Žena sa slomljenim nosem“ Srđana Koljevića koji je loše prošao u bioskopima, jer je suptilna ljubavna priča – očigledno previše suptilna za nemačku publiku. Oni od srpskog filma očekuju provokativne teme sa dosta crnog humora, očekuju nešto teško, nešto nasilno.

Intervju: Natalija Miletić, Berlin
Odg. urednik: Nemanja Rujević