„Nemci moraju znati kuda to vodi“
27. avgust 2018.
Njega je njegovo poreklo moglo slomiti, kao njegovog brata koji se odao alkoholu ili sestru koja se ubila. Sve troje su deca Hansa Franka, nacističkog generalnog guvernera okupirane Poljske koji je pogubljen posle smrtne presude u Nirnberškom procesu u kojem je bio jedan od glavnooptuženih.
Međutim, Niklasa Franka to nije slomilo. On se suočio s pričom svog oca, sa svojom pričom. Njegovo ime je uobičajeno, mogao se sakriti u anonimnost. Međutim, on to nije hteo. Postao je novinar i publicista: „Meni je produženo ćutanje u Nemačkoj išlo na živce. Nisam mogao to da izdržim.“
Visokoobrazovani zločinac
Još 1987. napisao je knjigu u kojoj se pozabavio očevim zločinima. Knjigu je nazvao „Otac, svođenje računa“. Stalno se u knjizi obraćao mrtvom ocu, sučeljavao ga s njegovim nepočinstvima. Hteo je da mu dokaže da je, „doduše visokoobrazovan čovek, ali pravi zločinac“. Njegovog oca savremenici su nazvali „Koljač iz Poljske“ ili „Krakovski koljač Jevreja“. Na teritoriji za koju je on bio odgovoran, nastali su koncentracioni logori za realizaciju „konačnog rešenja“ – kako su uništenje Jevreja cinično nazivali nacisti. Nacistički ministar propagande Jozef Gebels o njemu piše: „Frank ne upravlja, on gospodari“. Skoro neograničenu moć on i njegova žena koriste i za lično bogaćenje.
Frank je od početka imao cilj da uništi kulturnu scenu Poljske. Odmah posle okupacije, zatvoren je Varšavski univerzitet. Na Krakovskom univerzitetu Poljaci više nisu smeli da studiraju. Brojni profesori deportovani su u koncentracione logore. Deo njih je ubijen.
Frank je ostavio zapis iz oktobra 1939. da mu je cilj eksploatacija zemlje na osnovu „bezobzirnog čerečenja“. Ostavio je i detaljna uputstva da se uzmu sve zalihe, sirovine, fabrički pogoni koji bi bili važni za nemačku ratnu privredu. Prisilna deportacija radne snage u Treći rajh, gušenje poljske ekonomije na minimum neophodan za prostu reprodukciju stanovništva, zatvaranje svih institucija kulture i obrazovanja, posebno tehničkih i visokih škola – sve su to mere koje je sprovodio Frank.
Slika oca u džepu
Niklas je kasnije osetio obavezu da se suoči s prošlošću roditelja. „I tada sam pomislio da moram izgovoriti kako je porodica u kojoj sam slučajno rođen, na osnovu očeve karijere potpuno izgubila moral“. On kaže da sve do danas u džepu nosi sliku oca nakon izvršenja smrtne presude vešanjem. Za to navodi dva razloga: „Najpre, da se uvek mogu uveriti da je dripac mrtav. Osim toga, on mi se stalno ceri, onako slomljenog vrata, s plafona, jer njegova ideologija sa njim nije umrla, već i dalje živi, ovde, u Nemačkoj“. Niklas Frank uveren je da nacionalsocijalizam nije potpuno prevladan u Nemačkoj.
On kaže da je imao snage da se distancira od oca zahvaljujući srećnoj okolnosti da je otac u prvim godinama nakon rođenja smatrao da Niklas nije njegov sin, već sin njegovog najboljeg prijatelja. „To me je u stvari spasilo“. Najviše ga je razgnevilo to što otac do samog kraja nije pokazao nikakvo kajanje za svoje zločine. „Zvanično je on bio zamenik Hitlera u Poljskoj. Dakle, politički je bio odgovoran za svakog ubijenog čoveka. On se zbog toga nikada nije stvarno pokajao“.
Majka Brigita umrla je 1959. I prema njoj je Niklas osećao distancu. Ona je bila „hladna kao led“ i bezobzirno je koristila očev položaj, „skupljajući za sebe najbolje opljačkane stvari i uživajući u njima“. Međutim, ona nikada nije veličala naciste ili svog muža. Uprkos tome, sin smatra da je i majka snosila krivicu, jer je kao i svi ostali nacisti „znala da je to što rade nepravedno“.
„Izbeglice nam pokazuju to što je još uvek u nama“
Niklas Frank smatra da je nedostatak građanske hrabrosti bitno doprineo dolasku nacista na vlast. Nedostatak te hrabrosti osećao se po njegovom mišljenju tada, ali i dan-danas. „Oduvek smo bili narod koji veruje autoritetima. Zato danas imamo do sada najbolju demokratiju – mada je ona trenutno u opasnosti. Pošto mi rado slušamo“.
Stoga Niklas Frank sumnja u demokratsku sposobnost Nemaca. „Ranije smo slušali nacističku državu. Odjednom je demokratija u modi, pa hajde da napravimo demokratiju. Ali to ne dolazi iznutra. Postavljena nam je, zato nemam poverenja u nas“.
Nemački odnos prema izbeglicama je za njega znak da je demokratizacija bila površna. „Odjednom su izbeglice ti koji iz nas izvlače to što je oduvek bilo u nama ili to što je još uvek tu“. Dnevno listanje novina ga ljuti. „Mi Nemci znamo tačno kuda vodi nedostatak građanske hrabrosti, naime, pravo u gasne komore. Moramo to jako dobro znati, a od tog znanja pravimo obično đubre“.