Žena taksista koja me vozi iz redakcije do Instituta Robert Koh u Berlinu, ima svoje viđenje teme broj jedan u Nemačkoj, pa priča: „Šta se događa kad novine napišu: Ne bojte se ružičastog slona! Ljudi se zapitaju: O Bože, pa zar kod nas ima ružičastih slonova?"
Ovo je tačan opis onoga što Nemačka doživljava sa novim virusom iz Kine. Sredstva za dezinfekciju na zidovima kancelarija. Lekarske ordinacije prepune ljudi koji žele da budu testirani, iako imaju slabe ili nikakve simptome. Otkazuju se poslovna putovanja u inostranstvo i unutar zemlje, sajmovi, i uskoro sva veća okupljanja. Ali u gradskom prevozu svakog jutra gužva do bola, kao i obično…
Da li bi trebalo da sledimo savete naučnika i svi redom budemo u karantinu?Mi ne. Mada su naučnici u pravu kada kažu: Kada bi svi po dve sedmice ostali tamo gde jesu, virus bi teško imao šansu da se proširi.
Ali za razliku od Italije, epidemija u Nemačkoj je i dalje u fazi kada se može suzbiti. To znači: inficirani ljudi se izoluju i leče, pronalaze se svi koji su sa inficiranom osobom imali kontakt. Po koji vrtić ili škola mogu se zatvoriti - ali ne i cela zemlja.
Kad se društvo suoči sa strahom. odbacuje sve dobre navike. To na žalost posebno važi za nemačko društvo. Ljudi su počeli da stvaraju zalihe hrane, i zaštitnih maski - iako prema rečima stručnjaka one ne mogu suzbiti širenje virusa, i pritom su neophodne klinikama i ambulantama.
Na konferencijama za novinare s ministrom zdravstva Jensom Španom ili stručnjacima sa Instituta Robert Koh postavljaju se pitanja koja zapravo samo dokazuju koliko novinari mogu biti glupi.
Zašto još uvek nema vakcine, pita jedan od njih optužujućim tonom?
Poznati svetski virolog Kristijan Drosten, redovni gost na televiziji, koji s kolegema u inostranstvu grozničavo radi na pronalasku vakcine, jedva se uzdržava da ne kaže šta misli i uvek ponavlja iste rečenice: Virus je nov, puno toga još nije poznato, radimo punom parom, brže ne možemo. Njegov pogled otkriva da je odgovaranje na pitanja novinara za njega naprosto gubljenje vremena.
U suštini je reč o kolektivnom doživljaju straha. U našem bogatom, tehnički kontrolisanom i automatizovanom svetu nismo navikli na stvari koje su nepredvidive. Kad se desi nešto takvo, polazimo od najgoreg.
Imam utisak da medicinsko osoblje i naučnici u Nemačkoj još uvek izlaze na kraj sa korona-virusom. Sigurno je i da zdravstveni sistem ima i slabosti i da su Higijenski zavodi i Zdravstvene službe u gradovima preopterećeni, jer je premalo osoblja. I globalizacija ima svoje sulude strane, posebno ako se uzme u obzir koliko se samo lekova proizvodi u Kini - i koji sada nedostaju.
Kod kuće, kada se iznerviram zbog sitnica, deca mi kažu: Opusti se, tata! I tek to me izludi. Ali sada bih ja Nemačkoj poručio: Opusti se, zemljo! Uzmimo virus ozbiljno, poslušajmo šta nam kažu eksperti i sačuvajmo živce. Perimo ruke češće i temeljnije, odustanimo od rukovanja i ne polazimo od najgoreg!