Nemački tenkovi za Indoneziju

„Teški tenkovi, lake sumnje, veliki posao“, naslov je teksta koji je ovoj temi posvetio dnevnik Zidojče cajtung: „Dok borci za ljudska prava govore o ‘pogrešnom signalu’, stručnjaci za bezbednost u jugoistočnoj Aziji se pitaju: zašto su jednoj ostrvskoj zemlji sa tropskim šumama potrebni tenkovi namenjeni dejstvima na otvorenom polju?“. List podseća da je predsednik Indonezije u julu 2012. dočekao nemačku kancelarku Angelu Merkel. Tada je on na zajedničkoj konferenciji za štampu rekao da ono što njegova zemlja ne može sama da proizvede – „mora da kupi od prijateljskih država, na primer, od Evrope, Engleske, Amerike, Australije i sada iz Nemačke.“

Indonežanski predsednik tada „verovatno još nije slutio da mu se omakao diplomatski kiks, jer je izvoz tenkova u Nemačkoj tada bio škakljiva tema: pred putovanje u Džakartu, nemačka vlada je stalno ponavljala da poslovi sa oružjem nisu tema te posete i da izdaci za oružje nisu u središtu interesa Indonezije – iako se mediji u toj zemlji već nedeljama pre toga naveliko pisali o tome. Samo pet dana posle posete, Predstavnički dom u Džakarti je odobrio kupovinu nemačkih tenkova tipa Leopard 2.“

„Otvoreni Indonežani, ćutljivi Nemci – ova bizarna podela uloga odlikuje posao koji vojnom koncernu Rajnmetal treba da donese obrt od više stotina miliona evra. Dok je vlada Indonezije sama najavila čitav posao još ujesen 2012, nemačka javnost je za dil saznala tek sada. Samo na traženje poslanice Zelenih Katje Kojl saznalo se da ga je odobrio bezbednosni kabinet vlade koji tajno zaseda; nisu izneti nikakvi detalji, ne primer, nema odgovora na pitanje: da li se – kao što se očekuje - radi o polovnim ali modernizovanim tenkovima Bundesvera.“

Zidojče cajtung dalje piše da, osim netransparentnosti posla, postoji i pitanje ljudskih prava koje se uvek postavlja u vezi sa nemačkim izvozom oružja. Jer, Nemačka se deklariše kao zemlja koja ne prodaje oružje državama koje se nalaze u oružanim sukobima ili gde postoji opasnost od izbijanja takvih sukoba. A ni zemljama koje bi mogle da upotrebe oružje za represivne mere protiv svojih građana. Kada je reč o Indoneziji, mišljenja su podeljena. Tako je, na primer, holandski parlament 2011. odbio da odobri prodaju tenkova tolj zemlji iz etičkih razloga.

Minhenski dnevnik citira i organizaciju Hjuman rajts voč koja smatra da je dil Berlina i Džakarte pogrešan signal, jer stvara utisak da je sa Indonezijom sve u najboljem redu – a nije tako: stalno se izveštava o napadima vojske i policije zbog kojih niko ne odgovara, što zbog slabih zakona, što zbog previše „uviđavnog“ pravosuđa. Organizacije za ljudska prava prenose da se ta prava krše prilikom suzbijanja separatističkih težnji regiona Zapadne Papue. Osim toga, sama Nemačka je prošle godine kritikovala Indoneziju u Savetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Zabrana mučenja u Vojnom kodeksu, koju je Indonezija uvela 2007. pod pritiskom međunarodne zajednice, još nije sprovedena u delo.

List Di virtšaftsvohe na svom internet-portalu piše o prodaji tenkova i borbenih vozila Indoneziji i donosi više informacija o koncernu Rajnmetal: „Loše poslovanje je početkom godine dovelo ovu firmu do gubitaka. U prvom kvartalu gubitak je iznosio 19 miliona evra, dok je pre godinu dana u službenim knjigama bila zabeležena dobit od 43 miliona.“ Ovaj list prenosi i da je raspitivanje poslanice Kojl donelo i informaciju da je minhenski koncern Klaus-Mafaj Vegman sa Katarom potpisao ugovor o prodaji 62 tenka „Leopard 2“ i 24 oklopne haubice „2000“ toj državi.

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković