Nemački „neprijatelji Ustava“

Leto je 1974. Budući učitelj Hans-Peter Deloren dobio je poziv od Ureda za školstvo u Hamburgu da dođe na razgovor. On ne zna što ga tamo očekuje, samo naslućuje. U jednoj kancelariji čekaju ga tadašnji hamburški senator za školstvo Ginter Apel (SPD) i njegov pravni savetnik. A na stolu su dokumenta na kojima se nalazi ime tog 25-godišnjaka.

„Senator mi je rekao da ima problema s mojim zaposlenjem“, seća se Deloren tih dana. Njega je tada zadesila ista sudbina kao i nekoliko stotina drugih ljudi u Nemačkoj. Pravni osnov za postupke koji su bili pokrenuti protiv njih bila je takozvana „Uredba o radikalima“ (Radikalenerlass), doneta pre tačno 50 godina, 28. januara 1972. Njen cilj je bio sprečavanje zapošljavanja takozvanih „neprijatelja ustava“ u javnim službama.

Podrivanje države?

Nadležni odbor u Hamburgu je, uprkos preporuci Senata, izrazio sumnju u privrženost mladog učitelja Delorena nemačkom ustavu. On se naime tokom studija pedagogije i psihologije na Univerzitetu u Hamburgu angažovao i politički, najpre u marksističkom studentskom udruženju „Spartakus“, a kasnije i u Nemačkoj komunističkoj partiji (DKP).

„Oduvek sam hteo da budem učitelj, pričinjavalo mi je zadovoljstvo da radim s decom“, kaže danas taj 72-godišnjak. On u svom tadašnjem političkom angažmanu nije video nikakvu kontradikciju Osnovnom zakonu SR Nemačke (ustavu). „Partija nije bila zabranjena, ona je učestvovala na izborima za Bundestag. Osim toga, ja tamo i nisam imao neku posebnu funkciju i nije moglo da mi se prebaci ništa protivzakonito.“

Uredba prvog socijaldemokratskog kancelara Vilija Branta i premijera nemačkih pokrajina između ostalog je predviđala i to da se, pre zapošljavanja neke osobe u javnom sektoru, mora poslati upit Službi za zaštitu ustavnog poretka. Na taj način trebalo da državni aparat bude biti zaštićen od mogućih neprijatelja ustava – a posebno od ljudi kao što je Deloren.

„Uredba je usvojena nakon osnivanja NPD 1964, ali i porasta broja članova komunističkih organizacija tokom studentskog pokreta“, objašnjava Aleksandra Jeger iz hamburškog Istraživačkog centra za savremenu istoriju. Uredba je formalno „projektovana“ tako da cilja i levicu i desnicu, ali u realnosti na udaru su pre svega bile levičarske grupacije.

I zaista, u to vreme bilo je veoma mnogo levičarskih apsolvenata koji su hteli da se zaposle u državnoj službi, kao učitelji, profesori ili pravnici. Upitno je pritom da li je SR Nemačkoj tada zaista pretila opasnost od podrivanja države od strane levih ekstremista.

Izolovanje komunista

„Kako proizlazi iz dokumenata Službe za zaštitu ustavnog poretka, namera je bila da se te komunističke grupe izoluju“, kaže Jeger i dodaje da su zbog toga veoma nisko postavljeni kriterijumi na osnovu kojih je neko mogao da bude označen kao „neprijatelj ustava“. Često bi za to bilo dovoljno da se kandidat za posao u javnom sektoru angažovao na najnižem nivou neke organizacije, napominje Jeger. A da bi se to i dokazalo, tajna služba je između ostaloga sakupljala i letke tih organizacija, registrovala je ko se sve za te grupacije kandiduje na izborima, a često se do tih podataka dolazilo i uz pomoć doušnika.

„Diploma na fakultetu, dobre ocene i pozitivna mišljenja profesora na tim saslušanjima kandidata uopšte nisu igrali nikakvu ulogu. Jedino što je bilo važno bila je procena čuvara ustavnog poretka“, kaže istoričarka koja je toj temi posvetila i svoj doktorski rad. Za mnoge apsolvente to je praktično značilo zabranu obavljanja njihovog zanimanja – iako su vlasti to demantovale. „U medicinskom i socijalnom sektoru su naravno postojale i neke druge mogućnosti zapošljavanja, ali kod učitelja je država faktički bila monopolista.“

Savezna vlada, a i one pokrajine u kojima su vladale socijaldemokrate, od Uredbe su se distancirali već 1979. Bavarska je bila zadnja pokrajina u kojoj je ona ukinuta – bilo je to tek 1991. Do danas ne postoji poznat precizan podatak o tome koliko je ljudi na taj način bilo pogođeno. Prema nekim procenama, na adresu Službe za zaštitu ustavnog poretka poslato je između 1,8 i 3,5 miliona upita o konkretnim osobama, kaže Jeger i dodaje da u čitavoj SR Nemačkoj zbog Uredbe nije bilo zaposleno između 1.000 i 2.000 ljudi.

Za Hans-Petera Delorena je, nakon razgovora s početka ove priče, započelo turbulentno vreme. Za razliku od brojnih drugih pogođenih osoba on je doduše smeo da radi kao učitelj, ali imao je osećaj da ga direktor škole sve vreme posmatra i maltretira. Zato je 1980. objavio autobiografski roman pod naslovom „Lov na veštice“. I odmah nakon toga mu je stigla tužba – zbog uvrede. „Oslobođen sam, a tokom izricanja presude, sudija je rekla da je stvarnost bila mnogo gora od fikcije u romanu“, kaže on danas. Ubrzo nakon te epizode i on je dobio status državnog službenika.

„Lov na veštice“

Ali u mnogim slučajevima nije bilo srećnog završetka. Mnoge njegove kolege trpeli su veliki pritisak, a mnogi su morali i da se bore za sopstvenu egzistenciju. Zbog toga Sindikat vaspitanja i nauke (GEW) od saveznih i vlasti na nivou pokrajina zahteva političku i materijalnu rehabilitaciju pogođenih osoba. „Tada su prekršena individualna osnovna prava, a levica je delimično bila kolektivno difamirana i proganjana“, kaže predsednica GEW Majke Finern. Tako je, ukazuje, poljuljano poverenje u pravnu državu.

Deloren se kasnije angažovao u sindikatu, postao je predsednik hamburškog ogranka GEW, a kasnije je bio i poslanik Zeleno-alternativne liste (GAL) u parlamentu pokrajine-grada Hamburga. A onda još jedan zaokret 2009: on prelazi u Ured za školstvo u Hamburgu:

„Moja kancelarija se nalazilo odmah pored kancelarije senatorke za školstvo. To je ona ista kancelarija u kojoj sam pre mnogo godina bio saslušan. Naravno da je to za mene bila nekakva vrsta zadovoljštine.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.