Nemačka politička drama u tri čina

Uvertira

Leto 1989. Građani Istočne Nemačke (DDR) okreću leđa svojoj zemlji i traže zaštitu u ambasadama Savezne Republike Nemačke (BRD) u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Stalnom predstavništvu BRD u Istočnom Berlinu. U početku se radi o nekolicini, potom o stotinama, na kraju o hiljadama građana koji žele da pobegnu iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Prema interpretaciji Bona (tadašnjeg glavnog grada Zapadne Nemačke) to je legitiman zahtev jer se radi o Nemcima. U Mađarskoj su na vlasti socijalisti otvoreni za reforme, država se nalazi pred bankrotom. Vlada u Budimpešti predlaže da se promeni kurs, sa dalekosežnim posledicama: mađarsko-austrijska granica prestaje da se revnosno nadgleda.

Jedanaestog septembra desetine hiljada istočnonemačkih građana prolaze kroz nekada neprobojnu Gvozdenu zavesu. Mađarski graničari samo prave špalir. Prvi čovek DDR-a Erih Honeker i njegova vlada su užasnuti. I čehoslovački vlastodršci postupaju po starim pravilima. I za njih je, kao i za političke glavešine Istočne Nemačke, okupacija ambasada – nezakonita. Konsenzus u moskovskoj imperiji moći se raspada. Ipak, niko i ne sluti kakve će posledice imati protesti započeti u kasno leto 1989. Osim možda jedne osobe: zapadnonemačkog ministra spoljnih poslova Hans-Ditriha Genšera.

Prvi čin: Njujork, 27. septembar 1989.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Idealna prilika za šefa nemačke diplomatije da sa svojim kolegama iz Sovjetskog Saveza, DDR-a i Čehoslovačke porazgovara o sve dramatičnijoj situaciji u ambasadama Zapadne Nemačke. Osmog septembra je 117 građana DDR-a napustilo Stalno predstavništvo Zapadne Nemačke u Istočnom Berlinu. Nisu dobili obećanje da će dobiti dozvolu za izlazak iz DDR-a, već samo da neće biti uhapšeni i da se mogu vratiti na svoja radna mesta. Od tog trenutka Stalno predstavništvo ostaje zatvoreno. Posledica toga je sve veći pritisak na ambasade u Varšavi, Budimpešti i Pragu. Sa druge strane, DDR od vlade Helmuta Kola, tada premijera Zapadne Nemačke ne očekuje ni manje ni više već da zatvori i te ambasade kako bi potencijalnim iseljenicima odaslao odgovarajuću poruku. Genšer, koji je kao ministar spoljnih poslova nadležan za ambasade, to kategorički odbija. Umesto toga, on izdaje nalog da se građani Istočne Nemačke koji traže utočište u predstavništvima Zapadne, prime, smeste i zbrinu. U međuvremenu ih je na hiljade.

Dvadeset sedmi septembar – bila je sreda – Genšer se sastaje na večeri sa svojim istočnonemačkim kolegom Oskarom Fišerom. On ima dva predloga. Varijanta jedan: da službenici DDR-a izdaju dozvole svojim građanima koji žele da napuste zemlju i udare im pečate u ambasadama Zapadne Nemačke gde se oni nalaze. Varijanta dva: da oni vozovima preko istočnonemačke teritorije budu prevezeni u Zapadnu Nemačku. Fišer o tome želi da sledećeg vikenda informiše Honekera. To je suviše kasno, kaže Genšer.

Genšer i Fišer ponovno razgovaraju telefonom 28. septembra. U zgradama ambasada Savezne Republike Nemačke, prije svega onoj u Pragu, higijenski uslovi postaju sve nepodnošljiviji. Fišer obećava da će preneti Genšerove predloge rukovodiocima u Istočnom Berlinu. Genšer u Njujorku razgovara i sa čehoslovačkim ministrom spoljnih poslova Johanesom. Ali on ne želi da se ni na šta obaveže. Istog poslepodneva Genšer traži lični razgovor sa Eduardom Ševarnadzeom, sovjetskim ministrom spoljnih poslova. Poručuju mu da dođe u sovjetsku ambasadu. Ali Genšer nema automobil kojim bi se odvezao. Na kraju se ipak pronalazi rešenje: nemačkog šefa diplomacije Ševarnadzeu vozi automobil njujorške policije sa rotirajućim svetlima. Tamo on sovjetskom kolegi opisuje haos koji vlada u nemačkim ambasadama. Ševarnadze ga pita: „Ima li i dece?“ Genšer odgovara: „Mnogo.“ Na Sovjet kaže: „Pomoći ću Vam.“

Još iste večeri Genšer ima podršku i američkog i francuskog ministra spoljnih poslova – Bejkera i Dime.

Dvadeset devetog septembra Genšer je na putu za aerodrom kada prima telefonski poziv po nalogu kolege iz DDR-a. Saznaje da će idućeg dana u Stalnom predstavništvu DDR-a u Berlinu dobiti važne informacije.

Tridesetog septembra Genšer i Rudolf Zajters, ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke, saznaju u bonskom kancelarskom uredu da se Istočni Berlin odlučio za varijantu broj dva: železnički transport građana DDR-a koji žele da napuste zemlju. Genšer traži za njih pratnju. „Izbeglice vam ne veruju“, kaže stalnom predstavniku Istočnog Berlina u Bonu Horstu Nojbaueru. Genšer i Zajters žele da i oni lično budu u vozu. Predstavnik Istočnog Berlina mora da pita svoje nadređene. Malo kasnije stiže odobrenje DDR-ove vrhuške.

Neposredno uoči Genšerovog i Zajtersovog polaska za Prag, Nojbauer se javlja i delimično povlači odobrenja Istočnog Berlina. Genšer i Zajters ne smeju da putuju. Napetost raste.

Drugi čin: Palata Lobkovic, 18:58

Po dolasku u nemačku ambasadu u Pragu, Genšer ponovno kontaktira Nojbauera. Istočni Berlin i dalje ponavlja: „ne“. U svakom vozu sme kao pratnja da putuju po dva službenika Savezne Republike Nemačke.

U 18:58 Genšer izlazi na balkon zgrade ambasade i izgovara verovatno najpoznatiju nezavršenu rečenicu u novijoj nemačkoj istoriji: „Dragi sunarodnici, došli smo ovamo da vam kažemo da je danas vaš izlazak iz zemlje...“ Kraj rečenice nestao je u oduševljenom klicanju mase.

U 19:30 prve izbeglice napuštaju palatu. Tri minuta pre toga državna novinska agencija DDR-a objavljuje saopštenje Ministarstva spoljnih poslova: naloženo je da se osobe koje se ilegalno nalaze u ambasadama Zapadne Nemačke iz humanitarnih razloga deportuju iz zemlje.

U 20:50 prvi voz sa izbeglicama napušta Prag u pravcu Drezdena. Slede još četiri voza u razmacima od po dva sata. Konačno odredište im je pogranično mesto Hof u Bavarskoj.

Treći čin: Železnička stanica Hof, peron broj 8, prvi oktobar 1989.

U 6:14 na peron broj 8 železničke stanice Hof stiže prvih 1.200 istočnonemačkih izbeglica. Među njima je veliki broj dece. Ukupno je tog 1. oktobra u Hof je stiglo 6.000 ljudi – svi bez pasoša. Službenici DDR-a oduzeli im pasoše u vozu. Dočekuje ih gomila novinara i humanitaraca. Nekoliko hiljada građana DDR-a stavilo je svoju državu na stub srama. Šest nedelja kasnije – pao je Zid.

„Sati provedeni u nemačkoj ambasadi u Pragu“, reći će kasnije Hans-Ditrih Genšer, „bili su najuzbudljiviji u mom životu... Sve su nas prolazili trnci.“