„Koja je tvoja domovina?“, pitali su Vernera Mihaela Blumentala, direktora i osnivača Jevrejskog muzeja u Berlinu prilikom njegovog oproštaja 2014. godine.
Blumental je rođen 1926. godine u blizini Berlina. Odrastao je u glavnom gradu Nemačke, koji je potom kao Jevrej morao da napusti s roditeljima 1939. godine. Porodica je preživela rat boraveći u Šangaju, a uspešni ekonomista i preduzetnik decenijama živi u američkom Prinstonu.
Blumental je bez oklevanja odgovorio: „SAD su moja domovina.“
Odgovor ne čudi. Na posletku, Blumental je bio ministar finansija SAD pod predsednikom Džimijem Karterom tačno tri decenije nakon što je kročio na američko tlo u San Francisku kao 21-godišnja izbeglica bez državljanstva, s 200 dolara u džepu i nešto malo škole. Berlin je bio sličan Njujorku, rekao je jednom Blumental, misleći na šareni i multikulturalni ulični život oba grada.
Ali šta je s politikom u Nemačkoj? Da li je ona šarena i multikulturalna poput ulica u Berlinu? Da li je napredovanje izbeglice u pravcu ministarske kancelarije u Nemačkoj jednako moguće kao u SAD?
U principu da, iako se to dogodilo samo jedanput. A u to vreme se – pre nepunih deset godina – u Nemačkoj vodila ozbiljna rasprava o tome da li je „azijatski“ izgled ministra ekonomije i vicekancelara Filipa Reslera zapravo kompatibilan s njegovim položajem.
Da ironija bude veća, Resler, koji je u Nemačku došao iz Vijetnama kad je imao devet meseci, odrastao je s nemačkim roditeljima koji su ga usvojili i u potpunosti je na njemački način socijalizovan. Zašto bi pojava i poreklo političara uopšte trebalo da budu faktor u njegovoj političkoj karijeri?
Novi saziv Bundestaga biće izabran iduće nedelje (26. septembar). Nemačka demokratija stabilna je pune 72 godine – i to je razlog za slavlje.
Pa ipak se postavlja pitanje: da li će poslanici zbilja biti „predstavnici celog naroda“?
Jer, ljudi migrantskog porekla jedva da su zastupljeni. U odlazećem sastavu parlamenta, samo 58 od 709 poslanika ima korene u inostranstvu. To je svega osam odsto. Kad šetate čak i šarenim Berlinom, na plakatima pred izbore su gotovo samo bela lica. To ne obećava da će udeo migranata porasti.
Priča o migrantima u SR Nemačkoj započela je samo nekoliko godina nakon rata. Kada je 1955. potpisan prvi „ugovor o dolasku gastarbajtera“, pisac Maks Friš je primetio: „Zvali smo gastarbajtere, došli su ljudi.“ Gotovo šest miliona ljudi je pedesetih tražilo azil u Nemačkoj. Mnogi su ovde pronašli novi život.
Baš kao što je Blumental, bivša izbeglica iz Berlina, pronašao svoj dom u SAD, velika većina ovih ljudi sada ima svoj dom u Nemačkoj i nigde drugde. Oni su deo naroda čije je predstavljanje po Ustavu povereno Bundestagu.
Zašto bi oni trebalo da se zadovolje ulogom posmatrača političkih događaja u svojoj zemlji? Pogotovo jer među useljenicima i njihovim potomcima postoji više nego dovoljno kvalifikovanih ljudi za političke funkcije.
Jedno je sigurno: parlament zemlje, u kojoj je svaki četvrti građanin useljeničkog porekla – što znači da ili on, ili barem jedan od roditelja nisu rođeni kao nemački državljani – daleko je od realnosti ako ima samo osam odsto poslanika sa stranim korenima. To pitanje hitno mora na dnevni red.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.