Nema sigurne luke za ratne zločince!

Za Muniru Subašić, predsednicu Udruženja „Majke enklava Srebrenice i Žepe“, bio je to pomalo očajnički potez: na svečanosti povodom obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, ona je nemačkom krimi-inspektoru Klausu Cornu uručila spisak sa 22.000 imena pripadnika Vojske Republike Srpske iz 1995. godine. Na spisku su navedeni svi pripadnici vojske – od zapovednika, preko običnih vojnika sve do pomoćnog osoblja. Munira Subašić je uverena da se na tom spisku nalazi veliki broj osoba koje su više ili manje aktivno učestvovale u genocidu.

U presudama Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine jasno je rečeno da je u julu 1995. u Srebrenici izvršen genocid. U nizu presuda koje su nakon toga usledile, čitav niz osoba osuđen je zbog učešća u tom genocidu ili pomaganja u njegovom izvršenju – među njima i Ratko Mladić i Radovan Karadžić kao najodgovorniji za zločin.

Stara lista – novo čitanje

No sve dosadašnje presude čine samo vrh ledenog brega onih koji su ili u genocidu ubijali, ili logistički omogućavali da ga se sprovede. Ubiti više od 8.300 ljudi u nedelju dana i potom ukloniti gotovo sve tragove tog zločina, zahteva ne samo odličnu logističku organizaciju, već i veliki broj ljudi koji više ili manje aktivno u svemu učestvuju – mnogo više od onih koji su do sada osuđeni.

Klaus Corn je visoki inspektor nemačkog Kriminalističkog ureda i direktor je Centralnog odeljenja za istragu ratnih zločine i drugih zločina u okviru međunarodnog prava (ZBKV) sa sedištem u Vizbadenu. Spisak koji mu je uručila Subašićeva je još 2004. sačinila Vlada Republike Srpske na pritisak međunarodne zajednice, a deo je izveštaja vladine Komisije za istraživanje događaja u Srebrenici. Spisak dakle nije nov i poznat je, kako bosansko-hercegovačkim vlastima, tako i međunarodnim institucijama. Ali do sada on nije bio posmatran kao spisak eventualnih počinilaca ratnih zločina.

Princip međunarodnog prava

Mogućnost istrage i procesuiranja ratnih zločina počinjenih u BiH pred nemačkim sudovima bazira se na tzv. „načelu međunarodnog prava“. „Genocid, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, mučenje i odgovornost za nestanak ljudi su krivična dela koja nemačko pravosuđe može da progoni po čitavom svetu – bez obzira na to da li su ona počinjena u Nemačkoj, odnosno imaju li bilo počinilac, bilo žrtve ikakve veze s Nemačkom. To je to načelo međunarodnog ili univerzalnog prava“, objašnjava Andreas Šiler iz Evropskog centra za osnovna i ljudska prava (ECCHR) iz Berlina.

Tu se pritom ne radi o nekom specifično nemačkom fenomenu: „Više zemalja u Evropi i širom sveta taj princip su uključile u svoje zakonodavstvo. A u skladu sa Ženevskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i Konvencijom o ratnim zločinima, sve države potpisnice – a to su gotovo sve države sveta – čak su obavezne da sprovode istragu, ukoliko se počinioci tih zločina nalaze na njihovoj teritoriji."

To znači da pojedine države deluju „u ime međunarodne zajednice“, nezavisno od mesta činjenja zločina. Time se želi da se spreči da počinioci ratnih zločina pronađu neku „sigurnu luku“, neko mesto gde mogu da se povuku i žive na miru, bez da odgovaraju za svoja dela.

Specifičnost Nemačke je, međutim, u tome da ona, uz samo nekoliko evropskih zemalja poput Holandije, Norveške, Švajcarske ili Švedske, ima i oformljen poseban tim za istragu takvih zločina. Na taj način „raste verovatnoća da će počinioci zločina biti otkriveni i privedeni pravdi“, kaže Šiler.

U Nemačkoj je načelo međunarodnog prava pretočeno u zakon 2002. godine, ali je i u toj zemlji, isto kao i u nekim drugim evropskim zemljama, kao načelo univerzalnog prava ono primenjivano i ranije. Tako je samo u Nemačkoj između 1993. i 2003. izrečeno stotinak presuda zbog kršenja principa međunarodnog prava na području nekadašnje Jugoslavije. Istovremeno je u Belgiji procesuirano više osoba zbog ratnih zločina u Ruandi, dok je, recimo u Španiji, izrečeno više presuda vojnim komandantima zbog zločina protiv čovečnosti za vreme vojne hunte u Argentini.

Nemačka jeste nadležna

U tom smislu, sasvim je bespredmetna izjava predsednika RS Milorada Dodika koji je predavanje spiska sa 22.000 imena nemačkom inspektoru prokomentarisao rečima da „nemačko pravosuđe nema nadležnosti na ovim prostorima“ i da se tu radi o nekoj „nestvarnoj nadležnosti“ koju RS odbacuje. Takva nadležnost nemačkog pravosuđa ne samo da je moguća, već je u skladu s nemačkim i međunarodnim pravom čak i obavezujuća.

Ona se međutim ne odnosi ni u prvom redu, niti u najvećoj meri na zločine počinjene na području nekadašnje Jugoslavije. Samo u Nemačkoj je do sada već nekoliko postupaka vođeno u vezi s genocidom u Ruandi, a trenutno je u toku nekoliko istražnih radnji u vezi s ratnim zločinima počinjenima u Siriji, pa su čak izdata i tri naloga za hapšenje.

Nepoverenje u pravosuđe BiH

Lejla Čengić iz Instituta za nestale osobe ICMP iz Sarajeva smatra da je do sada samo mali broj počinilaca genocida u Srebrenici zaista odgovarao za zločine, te da Udruženje majki sada pokušava da unese novu dinamiku u te postupke. „Mnoge majke nezadovoljne su sporošću rada sudova, a neke nisu ni dočekale suđenja“, kaže Čengićeva. Zbog toga je razumljivo da „deo žrtava više nema dovoljno poverenja, ni u bosanskohercegovačko, niti u međunarodno pravosuđe“. Razlog zbog kojeg je spisak sa imenima dostavljen upravo nemačkim vlastima je u prvom redu „izraz poverenja koje prema Nemačkoj postoji u Udruženju majki i u čitavoj Bosni i Hercegovini“.

Klaus Corn i njegov tim od 17 istražitelja tu su svakako prva adresa. On se već 25 godina bavi istragama ratnih zločina, a svoj angažman na tom području i započeo je baš tokom rata na području nekadašnje Jugoslavije. Prema njegovim rečima, on je „već saslušao brojna svedočanstva o zbivanjima na Balkanu, priče ljudi koji su doživeli najgore stvari“.

„Naš cilj je da se pravno suočimo s najtežim zločinima i da uspostavimo pravednost. Time pomažemo žrtvama da dođu do svog prava. Njima želimo da damo mogućnost da govore“, izjavio je Corn u jednom intervjuu za magazin „Špigel“. A obraćajući se majkama Srebrenice i Žepe konstatovao je da „nema sigurnog utočišta i sigurnosti za zločince“: „Prema nemačkom pravu, ti zločini ne zastarevaju i nijedan počinilac zločina genocida koji se krije u Nemačkoj ne bi trebalo da se u budućnosti oseća sigurnim od istrage, privođenja i presude.“

Upravo s tom namerom mu je i Munira Subašić predala spisak s imenima: „Da zločinci ne pomisle, da se igde mogu sakriti.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android