Nema rešenja bez mira u Siriji
Vesti pune očaja i užasa: snimci izgorelih i porušenih kuća, ranjena deca i dugački spiskovi onih koji su ubijeni u jednom od bombardovanja. Svakih nekoliko dana Firas, aktivista iz jednog grada kod Homsa, šalje znakove života koji pokazuju samo još to koliko je malo života ostalo u Siriji – kako je i dalje mučno, brutalno i beznadežno tamošnje stanje.
Situacija u Siriji, tako je to sažela Angela Merkel u obraćanju nemačkom parlamentu, „i dalje je nepodnošljiva“ i „nepromenjeno deprimirajuća“. Umesto manje muke – više muke, umjesto primirja, a da o obustavljanju sukoba da i ne govorimo – sve više borbi.
Evropsko rešenje u tri koraka
Kancelarka polaže nade u evropsko rešenje: zajedničko suzbijanje uzroka bekstva u Siriji i izbegličkim kampovima u susednim zemljama, bolja zaštita spoljne granice Evropske unije i na kraju, organizovan, legalni dolazak izbeglica.
Ona zna da je svako od tih rešenja težak zadatak i da bi bilo čudo kada bi svaki bio rešen. Jer, u četvrtak i petak (18. i 19.2.) u Briselu je očekuju evropski partneri koji to ne žele da budu. Oni bi radije podizali ograde i utvrđivali granice nego što bi primili izbeglice. A kod kuće, u samo kancelarkinoj stranci, sve su glasniji oni koji traže to isto.
Doduše, još pre nekoliko meseci obećan je novac za škole, obrazovanje i zbrinjavanje izbeglica u susednim državama. Prve rate su očigledno napokon stigle – mesecima, čak i godinama nakon što su to po prvi put tražile humanitarne organizacije. Osim toga, gradiće se tzv. hotspotovi koji bi trebalo da omoguće bolju registraciju izbeglica i humanitarnih konvoja.
Najveći od svih izazova
Ali sve to znači veoma malo ako se ne prevlada najveći od svih izazova: postizanje trajnog mira u Siriji. Sve dok se nastavlja ubijanje, ljudi će da beže, da se provlače ispod ograda i ukrcavaju u male čamce koji nisu pogodni da se preplovi more.
Ima li načina, bilo kakvog načina, da se na mir prisilile bezbrojne grupe i njihovi pomagači – od Asada, preko Irana, Rusije, Saudijske Arabije, Kurda, Turske i Slobodne sirijske vojske – i porazila samozvana „Islamska država“?
Ne znam. Ali nadam sa da to drugi znaju. Jer inače će na moj mobilni telefon i dalje stizati strašne vijesti od Firasa i drugih – ako uopšte prežive iduće dane i nedelje.
A ako se nastavi ubijanje koje ljude i dalje prisiljava na bekstvo – da li ćemo jednog dana da zatvorimo naše granice, okrenemo glavu i pozivamo se na gornju granicu naše spremnosti na pomoć i naših mogućnosti? Pojedine stvari govore tome u prilog.