U normalna vremena, stav nemačkog Saveta za etiku, tela vlade koje broji 24 člana, gotovo da ne bi bio ni primećen. Etička i moralna načela suživota u društvu nisu za naslovne strane. A povrh toga, Savet za etiku čije članove imenuje predsednik države, ima samo savetodavnu ulogu.
Ali vremena nisu normalna Savet se i još jednom bavio pandemijom. Konkretno, pitanjem oko kojeg se u Nemačkoj već duže vodi žestoka i često zbunjujuća rasprava: sve više ljudi je vakcinisano protiv korone i nakon toga (bar na neko vreme) ne mogu da obole. Zar nema smisla da se toj sve većoj grupi ublaže oštre zabrane u svakodnevici?
Pozicija Saveta za etiku je nedvosmislena: ne, to ne bi bilo dobro. Ili da sumiramo zaključak Saveta na njegovu suštinu: rasprava ne dolazi u pravo vreme. Samo 2,2 miliona ljudi u Nemačkoj je vakcinisano. To ide prilično sporo i biće potrebni meseci dok zaista svi ljudi u zemlji koji to žele, dobiju priliku da se vakcinišu.
Još je prerano
Trenutno nije jasno ni to da li vakcinisani ipak mogu da prenose zarazu. A ako mogu, kolika je ta opasnost velika. Doduše, postoji opravdana nada da su vakcinisane osobe manje zarazne, ali to nije sigurno. Ali pre svega: trpeće i solidarnost društva i spremnost na vakcinisanje. I još: trenutno su ionako vakcinisane samo osobe u dubokoj starosti, oni koji žive u staračkim domovima – dakle ona grupa ljudi od koje se ne čuju glasni pozivi za prekidom zabrana.
Ali Savet za etiku s pravom ukazuje: bilo bi nešto drugo kad bi – kao što je kancelarka Merkel najavila da će to biti do sredine septembra – zaista svim ljudima u Nemačkoj bilo ponuđeno da prime cepivo. Drugim rečima, kada bi ostali samo oni koji ne žele da se vakcinišu. U tom slučaju bi zaista nestao argument za različite tretmane onih koji već jesu i onih koji bi tek trebalo da se vakcinišu. U svakom slučaju, za Savet je jasno: restorani, kafane i bioskopi biće otvoreni za sve onda kada to dozvoli situacija sa pandemijom. Mislim da je to dobro.
Razlog je i zarada
Nemojmo imati iluzija: dolazak vakcine nakon teških meseci neizvesnosti ličli na izvor vode koji smo ugledali nakon teškog puta kroz pustinju. Nikad nije lepo gledati kako se nko bori za to da prvi ugasi žeđ. Već su se javili prvi organizatori koncerata, kao i šefovi u profesionalnom fudbalu koji opet žele da otvore vrata svojih hala i stadiona. Oni uzimaju SAD kao primer, gde je vakcinisanim osobama dozvoljen dolazak na finale u američkom fudbalu, Super Bowl, sledećeg vikenda. To ne ide u korist solidarnosti u vreme pandemije, a iza takvih predloga manje stoji radost zbog vraćanja navijača na stadione, koliko izgled da se povećaju prihodi.
Savet za etiku je, prema mom mišljenu, dao još jedan dobar predlog: ljude u staračkim domovima koji su već vakcinisali potrebno je što pre osloboditi oštrih propisa – pre svega kad je reč o posjetama. Politika je zaista suviše dugo i bezdušno prihvatala izuzetno oštre propise za te ljude visokog rizika, među kojima ih ima mnogo onih koji uopšte nisu ni razumevali o čemu se radi. Društvo mora da bude spremno da bar sada izaći u susret tim ljudima i da oni budu prvi koji imaju korist od vakcinianja.
Za sve ostale treba da važi pravilo: jedan za drugim, i onda će se sve otvoriti. Jasno je takođe da odgovor na pitanje da li će to tako i da se dogodi leži u zvezdama. Jer Savet za etiku je dsamo jedan glas u raspravi, iako važan. A pritisak na politiku da dozvoli posebna prava za one koji su vakcinisani raste iz dana u dan. Nadam se da će se odgovorni tome odupreti.