Nema neutralne demokratije
30. septembar 2017.
Borba kultura, Sudar civilizacija: to je bila knjiga mojih studija o kojoj se naveliko raspravljalo. Autor Semjuel Hantington je argumentujući svoje teze rado posezao za poslednjim ratom u Evropi koji je doveo do raspada Jugoslavije.
Ja sam dugo smatrala da je važnija ideja o borbi za resurse, te da pitanje koje bi moglo da promeni svet glasi: Ko je vlasnik sveta? Međutim, kratkotrajan pokret Okupiraj koji se bio fokusirao na bogatstvo jednog procenta, nije iznedrio solidarnost. Naprotiv: beda ljudi koji su 2015. u Evropu došli kao izbeglice, nije pokrenula nova pitanja o raspodeli blagostanja i mira na ovom svetu, nego je dovela do krize humanitarne solidarnosti. Duh vremena se manifestovao u rečenicama poput ove: Ako je toliko siromašnih, onda ne želim da moram bilo kome da pomognem. Svoje ću da ogradim, da bi meni bilo dobro. Vrhunac takvog razmišljanja je naravno Trampova: Prvo Amerika!
Opet se radi o kulturi i dominaciji
Skoro 20 godina kasnije, možda Hantigtonu moram da dam za pravo. Opet se radi o kulturi i dominaciji - i u Evropi.
Španija se suočava sa situacijom koja podseća na vremena u Jugoslaviji. Pre godinu dana jedan Katalonac u Barseloni mi je rekao: Moraju nam dopustiti dostojanstvo da samostalno odlučujemo o sopstvenoj naciji. Ne sme se dogoditi građanski rat kao u bivšoj Jugoslaviji. Blago rečeno, pomislila sam da je njegova pozicija ekstremna. Ali samo godinu dana kasnije, sukob između Madrida i Barselone eskalira, velika pitanja su nacionalno samoopredeljenje i priznavanje kulture. Španska vojska protiv katalonske policije.
Šta ima da se kaže o izborima u Nemačkoj, a da već nije rečeno? Medije, iza kojih ima i pametnih ljudi, optužuju ili brane. Premalo je onih koji se pitaju kakvom su pritisku izloženi ti pametni ljudi da isporučuju dobre kvote, i kakav pritisak moraju da izdrže štampani mediji u vreme Fejsbuka. Da li je to sa medijima stvarno sve tako meta - ili je to na kraju ipak borba za resurse? Paradoksalno je da ova borba za resurse dovodi do zloupotrebe medija kao platforme za borbu kultura. Mora se osvojiti i zadržati pažnja ograničenog broja gledalaca. Psihologija mase nikada nije bila psihologija diferenciranja.
Posle ovih izbora, mnogi su želeli da šire optimizam u Nemačkoj: 87 odsto je ipak izabralo demokratske partije. To, naravno, izaziva protivljenje ostalih 13 odsto demokrata, jer i oni su demokratski glasali i oni su deo ove demokratije. Može biti da je to tako, međutim, nije svejedno o kojoj demokratiji govori 87 odsto, a o kojoj ostalih 13 odsto.
Demokratija nije ograničena na parlament ili na izbore. Demokratija je i živi diskurs. Ona se zasniva na principima koji, ako su napadnuti, mogu ugroziti samu demokratiju. Prava demokratija je demokratija koja ume da se brani: ona toleriše i podstiče diskusije skoro o svemu, ali ne dozvoljava da je ukinu njenim instrumentima. Ima mnogo primera u istoriji kada su građani na izborima sami sebi ukidali prava.
Ne vredi predstavljati problem manjim nego što jeste
U Nemačkoj je dugo postojala, ali se retko pominjala izvesna superiornost. Nedostatak patriotizma zamenio je ponos na sopstveni anti-nacionalizam, stav koji je razvijen tokom sučeljavanja sa sopstvenom prošlošću. Mnogi ovde su smatrali inferiornim nacije koje su bile okupirane samo sobom. Ovi izbori 2017. će to promeniti. Oni su to već promenili.
Pre par godina, kada je u hrvatskoj kulturnoj javnosti odjeknuo krik zbog dolaska na funkciju ministra kulture Zlatana Hasanbegovića, istoričara i političara iz tabora nacionalista, mislila sam da je tako nešto u Nemačkoj nezamislivo. Nemačke novine su pre godinu dana na naslovnicama donosile: Hrvatska u intelektualnom građanskom ratu. Između redova je pisalo: oni tamo su nažalost i dalje su zarobljeni u svojoj prošlosti.
Ali sada, samo nedelju dana nakon izbora, nemački kulturni radnici i političari zahtevaju: predsedavanje Odborom za kulturu ne sme da padne u ruke AfD-a, čak i ako je to treća najjača stranka u Bundestagu. Partija koja toleriše članove koji u vezi sa spomenikom Holokausta u Berlinu kažu da su Nemci jedini narod na svetu koji je u srce svog glavnog grada posadio spomenik srama, ne može predsedavati odborom koji se brine o kulturi sećanja u Nemačkoj. Sećanje u Nemačkoj je nesumnjivo povezano sa kulturom sećanja Evrope.
Ko sada ne vidi da ovde dva voza jure jedan prema drugom, taj ne vidi ulogu Nemačke, Evrope niti Sjedinjenih Američkih Država u svetu. Zapravo je svejedno da li je jedan voz tri puta duži od drugog: ovde prete da se sudare dva shvatanja demokratije koja nisu kompatibilna. Tu ne pomaže predstavljati problem manjim nego što jeste, jer onih 13 odsto svoj izbor shvata kao protest.
Sa Donaldom Trampom, kao galinoskom figurom sudara kultura u pozadini, oni sada hoće da ispolje svoj bes. Manjinski pokreti su decenijama bili obučavani da ne ispoljavaju svoj bes. Pokretima za prava žena i prava ljudi sa tamnijom boje kože se govorilo da ih niko neće shvatati ozbiljno, ako budu besneli. Bolje je razumno argumentovati, govorilo im se, samo tako će vas saslušati.
Sada svoj bes iskaljuje besni belac. Slušaju ga. Voz vozi. I bilo bi važno da se pored Hantingtona u ruke ponovo uzme takođe poznata knjiga, nažalost preminulog istoričara iz SAD Hauarda Zina, koji se više od 30 godina borio za društvene promene i prava manjina: "Ne može se biti neutralan u zahuktalom vozu. "
Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu,. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?" Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.