Nema izbora, moramo dalje

Rok koji je postavio guverner tog zapadnog turskog grada je istekao. Ništa se nije dogodilo. Guverner je tražio da izbeglice napuste Jedrene. Trebalo je da ih autobusi prebace u druge turske gradove. Ali autobusi stoje prazni pored puta – sirijske izbeglice ne žele da odu.

I dalje se nadaju da će granica biti otvorena, kako bi konačno nastavili put ka Evropskoj uniji. Najradije bi za Nemačku, ali i druge evropske zemlje dolaze u obzir. Otprilike nedelju dana ovde čekaju i ne žele da napuste grad. „Povratak više nije moguć!“, ističe svako od njih. Stotine, pa čak i hiljade kilometara ostavili su iza sebe, kako bi stigli do Jedrena, na granici sa EU. Oblast Pojrazkoj na tursko-grčkoj granici je samo osam kilometara udaljena.

Muhamed Muhsin ima 25 godina. Morao je, kaže, da pređe mnogo prepreka kako bi stigao ovde: „Najpre smo došli u Havsu, odavde udaljenu između 50 i 60 kilometara. Bio sam u grupi sa oko 150 ljudi, među kojima je bilo više od 90 žena i dece. Preko dana smo se skrivali, a noću smo išli po poljima i preko planina”. Pre nego što je pre godina dana došao u Tursku, Muhamed je u Damasku studirao političke nauke. U Antaliji je radio na građevini za 30 turskih lira dnevno (oko deset evra). Pre nedelju dana stigao je u Jedrene.

Na stadionu i poljani ispred njega trenutno se nalazi oko 1.400 ljudi. Mnogi od njih stigli su iz Istanbula. Promenili su sva moguća prevozna sredstva: autobuse, kamione – neki su stigli autostopom, a neki, poput Muhameda, peške. Grad Jedrene, sa oko 140.000 stanovnika, blizu je granice sa Grčkom i Bugarskom. U blizinu se nalazi pet graničnih prelaza.

Gradske vlasti Jedrena, sve izbeglice su smestile na stadion. Preko razglasa na arapskom jeziku, izbeglice se informišu da unutar Turske mogu slobodno da se kreću. Autobusi u blizini stadiona trebalo bi da ih odvezu u druge gradove. Na autobusima su table na kojima je su na turskom i arapskom ispisana imena gradova. U ponudi su: Istanbul, Bursa, Izmir, Ankara, Gazijantep i Šanlijurfa.

„Nemamo normalan život“

I na desetine policajaca je ovde, deluju distancirano. Za vreme podele obroka brinu se za održavanje reda. U odvojenim redovima stoje žene i muškarci. Nema smeha, nema vriske, kao ni fizičkog kontakta.

Prošle nedelje, turska vlada je nekoliko predstavnika izbeglica pozvala u Ankaru. Premijer Ahmet Davutoglu im je rekao da prelazak preko granice nije moguć, sve dok susedne države to neće, zamolivši izbeglice da se „vrate normalnom životu“.

Ljudi u Jedrenama na to mogu samo gorko da se nasmeju: “Mi nemamo normalan život”, kaže 27-godišnja majka Emine Muhamed. Njena deca imaju osam, četiri i tri godine. Sa njima i mužem iz Alepa je pobegla najpre u Adanu, a sada su u Jedrenama.

„Pobegli smo od rata, od oružja, bombi, od Asadaovog režima, od opozicionih snaga, IS-a“, objašnjava Emina i dodaje: „Nismo došli iz normalnog života“. Povratak za nju nije opcija: „Želimo da odemo u jednu od evropskih zemalja. U tome moramo da uspemo! To je jedina šansa za novu budućnost. Ako bude trebalo ići ćemo i preko mora.“

Za osam meseci 2.700 mrtvih

Takve izjave ovde se sve češće čuju. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u vodama Egejskog mora, u poslednjih osam meseci, udavilo se preko 2700 izbeglica. Pre nekoliko dana potonuo je jedan brod sa izbeglicama u blizini turske obale. Najmanje trinaestoro ljudi tada se udavilo, četvoro se još vode kao nestali.

Emina pokazuje na devojčicu koja drži jednu sliku: to je fotografija koja je prošla svet: Ajlan Kurdi, trogodišnji dečak, koji mrtav leži na turskoj obali. Emine kaže: „Postoji smrtna opasnost.“ Da li se boji za svoju decu? Tužno odgovora: „Naravno da se bojim. Ne bi trebalo da nas primoraju da idemo preko mora. Ali ako ništa drugo ne preduzmu, moram da rizikujem život svoje dece. Nemamo drugog izbora.“

Prilikom posete stadionu, guverner Dursun Ali Sahin je pozvao izbeglice da se vrate kućama. Naglasio je da nije moguće da se granice otvore, dokle god to ne dozvole Grčka, Bugarska i druge evropske zemlje.

Ljudi u Jedrenama to ne žele da prihvate i štrajkuju pred stadionom. „Nigde ne idemo“, kažu. Deca drže protestne plakate na kojima piše: „Otvorite granicu“ i „Želim u Evropu, kako bi video svoju budućnost“. Na jednom plakatu, na nemačkom piše: „Dragi nemački narode, molim te pomozi. Mi smo braća u ljudskosti“. Jedna sedmogodišnja devojčica nosi transparent koji mnogi imaju: „Ne želimo da stradamo na moru, mi smo Ajlan.“

Među izbeglicama su i Iračani. Zajedno sa drugim jezidskim porodicama tu je i Napulion Kalaf, sa ženom i četvoro dece. Kalaf je uveren da problem nije Evropa, već Turska i kaže: „Dovoljno je otvoriti granicu“.

„Evropljani su pravedni“

Muhamed Muhsin, student iz Damaska ne traži ni to. On samo želi da stigne do grčke granice i da se tamo postavi kamp. „Od tamo ćemo pozvati evropske narode, ne države. Jer Evropljani su pravedni. Oni neće dozvoliti da umremo na moru.“ I 49-godišnji inženjer Ahmad Omar veruje u evropske narode: „Ukoliko sami idemo, neće nas prihvatiti. Ali ako pokušamo zajedno, učiniće to“.

Više od dva miliona sirijskih izbeglica u međuvremenu živi u Turskoj. Prema zvaničnim podacima država je do sada za izbeglice izdvojila 7,6 milijardi dolara (6,8 milijardi evra). Ipak u Turskoj imaju samo privremenu dozvolu boravka. Zato nemaju pravo da podnesu zahtev za izbeglički status UN.

Izbeglice nemaju dozvolu za rad. Imaju problema sa traženjem smeštaja, sa zdravstvenim osiguranjem i školovanjem dece. Na to dolaze i rasistički napada, kojima su sve više izloženi.

Hiljade dece i žena gurnuti su u kriminal, ocenjuju posmatrači. Ali krađa i prosjačenje nisu najgora perspektiva: devojke i mlade žene su sve više primorane da se bave prostitucijom. Pod takvim okolnostima naravno da niko od izbeglica iz Sirije ne želi da ostane u Turskoj, kaže Ilijas Erdem, predsednik udruženja „Solidarnost za izbeglice“ iz Istanbula: „Zakonski gledano, oni u Turskoj uopšte ne postoje!“