Dok sam slušala vest o poletanju poslednjeg nemačkog aviona koji je evakuisao ljude iz Kabula, setila sam se anegdote koju mi je jedan nemački političar ispričao pre deset godina: dok je bio u Avganistanu, svratio je u jednu trgovinu tepisima. Oduševio se jednim tepihom za kojeg je trgovac tražio par stotina evra. Političar je zamolio trgovca da sačuva tepih dok se ne vrati sa novcem, ali trgovac je rekao: „Uzmite tepih odmah i vratite se kad budete imali novac. Ja vam verujem.“ Naravno da se političar ubrzo vratio s novcem i da ga nije prevario.
Zašto i nemačka politika u Avganistanu nije bila takva? Bundesver je nepovratno otišao iz zemlje, ali je tamo ostalo na hiljade Avganistanaca u smrtnom strahu.
U govoru ove srede kancelarka Angela Merkel se osvrnula na žrtve koje su uložili nemački vojnici u borbi protiv terorizma i izgradnji demokratije u Avganistanu. Kancelarka je hvalila vojnike i njihove uspehe na Hindukušu.
Ali taj izuzetni rad Bundesvera, raznih nemačkih ministara i organizacija bi jednostavno bio nemoguć da nije bilo brojnih lokalnih avganistanskih pomagača. Naravno da jedva ko u nemačkoj vojsci govori lokalne jezike, i bez prevodilaca se nije moglo nigde. Oni su istovremeno bili posrednici među kulturama i nezamenjivi pratioci u patrolama izvan baza. I u vojnim uporištima bi život nemačkih vojnika izgledao sasvim drugačije bez rada brojnih domaćih pomoćnika i pomoćnica.
Bez čitave mreže novinara, umetnika i aktivista za ljudska prava koja se gradila preko dvadeset godina bi svi napori za stvaranje više demokratije i obrazovanja u Avganistanu već odavno propali pred nadiranjem talibana.
Svi ti ljudi su imali poverenja u Nemačku i nemačke službenike – poverili su im svoje živote i živote porodica. Svi su znali da su za radikalne islamiste oni izdajnici i da ih njihov rad za Nemce vodi u životnu opasnost.
Mnogi ti ljudi su još uvek zaglavljeni u Avganistanu i mogu se tek nadati milosti talibana. A da će ta nada u mnogo slučajeva biti uzaludna, to najbolje znamo mi na DW nakon što je iz osvete ubijen rođak našeg kolege.
Kancelarka je pokušala da opravda dramatičnu pogrešnu odluku Vlade što nije ranije počela evakuacija ugroženih Avganistanaca. „Po svršenom činu je lako sve znati i tačno predvideti.“
A zapravo se drama sprema odavno. Još 23. juna je nemačka Vlada propustila poslednju priliku da odvede na sigurno ljude koji su pomagali u Avganistanu. Tada je vladajuća koalicija – zajedno s glasovima desničarske Alternative za Nemačku – odbila inicijativu Zelenih za „velikodušni prihvat lokalnog osoblja iz Avganistana“.
Sad je nemačka Vlada u neugodnoj i apsurdnoj situaciji da pregovara s talibanima o puštanju u inostranstvo tih ljudi i nakon potpunog povlačenja vojske iz Avganistana, a da istovremeno ne priznaje talibane kao legitimnu vlast. Baš kao i lokalno osoblje, sad i Berlin zavisi od milosti talibana da spasi ljude, a time i ugled Nemačke kao pouzdanog partnera u svetu.
Potpuni debakl u Avganistanu se ne može nadoknaditi novčanom pomoći. Ne, taj neuspeh se platio ljudskim životima koji su lakomisleno stavljeni na kocku. Ništa ne može nadoknaditi tu štetu. Jedino što preostaje jest priznati greške i detaljno otkriti uzroke propusta. I na kraju, zamoliti za oprost sve žrtve i njihove porodice – a to još nismo čuli od kancelarke i njenih ministara.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu