„Islam ne spada u Nemačku, ali naravno da muslimani koji žive u ovoj zemlji spadaju u Nemačku“, rekao je Zehofer pre nekoliko dana. Ta izjava zapravo je toliko otrcana i besmislena da ne zaslužuje posebnu pažnju.
- pročitajte još: Islam i Nemačka, po ko zna koji put
Ipak, nije mali broj političara i važnih ličnosti koje zavodljiva moć populizma podstiče da uporno raspiruju „debatu o islamu“ u Nemačkoj. Ona je zapravo odmakla mnogo dalje nego što bi se to moglo zaključiti po toj apstraktnoj i populističkoj izjavi. Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Volfgang Šojble još pre 13 godina sazvao je prvu nemačku Islamsku konferenciju, a pre gotovo deset godina osnovane su prve katedre za islamsku teologiju na nemačkim univerzitetima.
Muslimani ne postoje bez islama
Zehoferovo razdvajanje muslimana i islama ne može se opravdati ni sadržinski, ni praktično, a ponajmanje u pravnom smislu. To gledište jeste i ostaje daleko od stvarnosti i razlozi za to su očigledni.
Prvo, ako građani i građanke ove zemlje u nešto veruju ili ne veruju, to je u krajnjoj liniji njihova privatna stvar. Religija ne određuje pripadnost našoj zemlji. Što se tiče pogleda na svet, naš ustav je liberalan demokratski i neutralan. On čak propisuje slobodu veroispovesti kao jedno od osnovnih prava.
Drugo, ako građani spadaju u našu ustavom uređenu naciju, onda tu automatski spada i njihova religija. U krajnjoj liniji, nemački državljani muslimanske vere ne mogu se razdvojiti od njihove religije.
I treće, ako se stalno postavlja pitanje pripadnosti islama Nemačkoj, svi muslimani se svode na jednu bezličnu, homogenu masu – oduzima im se individualnost.
Ali nemački muslimani nisu roboti Kurana – veoma mali broj muslimana u ovoj zemlji izjašnjava se isključivo na osnovu religije, iako se pojedina konzervativna islamska udruženja trude da se takav utisak stvori. Pored toga, u islamskom kontekstu, identitet može da se shvati samo u množini.
Politika identiteta preko razgraničenja
Horst Zehofer vodi opasnu i klišeiziranu politiku identiteta na grbači muslimanske manjine. Ta politika je opasna, jer izaziva iritaciju i bolne probleme identiteta upravo kod mladih ljudi koji nemaju drugu domovinu osim Nemačke. To otežava zadatak novog Ministarstva domovine koje teži da pomogne mladim ljudima da se identifikuju s našom zemljom i to je medveđa usluga integraciji.
Takođe, zasnovana je na klišeima, zato što poriče uticaj islama na Nemačku i Evropu. Tu sigurno spada i konstrukcija judeo-hrišćanskog identiteta koja nije istorijski održiva, ali se isuviše često pominje u običnom razgovoru.
Činjenice, a ne simboli
Nema spora: vidljivost muslimana u javnom prostoru iritira određene segmente stanovništva. Ali to nema ništa sa „islamizacijom Zapada“ već sa slobodama koje garantuje naš ustav. A ustav diktira i institucionalno izjednačavanje islama s hrišćanskim crkvama. Zbog toga je važno da se uvek iznova i uvek temeljno raspravlja o odnosu između religije i države. Ali u tim debatama ne smeju da se izbegavaju hitni i stvarni problemi dok rasprava ostaje na simboličkom nivou.
- pročitajte još: Nemačka se bori sama sa sobom
Konkretna politika mnogo je složenija od identitetskih diskursa. Novi ministar unutrašnjih poslova bi trebalo da se brine o unapređenju zajedničkog života u društvu koje se sastoji od mnogih religija i mnogih zajednica.
Veliki posao za Zehofera
Na primer, on bi pod hitno trebalo da obezbedi dovoljan nivo zaštite od terorističkih napada za sve džamije u Nemačkoj. Uz to bi morao da podrži napore nemačkih pokrajina koje nastoje da ponude opciju islamske veronauke na teritoriji čitave zemlje. Dakle, novi ministar zaista ima posla.
I oživljavanje Islamske konferencije bila bi dobra ideja. Ona bi služila kao nacionalna platforma za dijalog u okviru koje bi moglo da se raspravlja o uvođenju islama u strukture nemačke države, i gde bi mogli da se uspostave obavezujući ciljevi za jedno moderno, imigrantsko društvo. I sve to na osnovu učešća i jednakih šansi za sve građanke i građane ove zemlje.