Nemački list o Crnoj Gori: crkva i identitet

„Sa nešto manje od 700.000 stanovnika, Crna Gora je najmanja od balkanskih državica, i kada se pojavi u vestima to često nije dobar znak. Tako je bilo i prošlog vikenda, kada su slike nasilnih nereda u bivšoj prestonici Crne Gore Cetinju privukle pažnju“ piše Frankfurter algemajne cajtung.

-pročitajte još: Krst iza pancirnog ćebeta 

Pozadina nasilja bilo je ustoličenje novog mitropolita Srpske pravoslavne crkve protiv čega su demonstrirali ljuti ljudi s obrazloženjem da SPC negira pravo crnogorske države na postojanje, piše autor teksta konstatujući da se od tada mogu čuti dva tumačenja nasilja.

„Prema jednom, iza toga stoji crnogorski predsednik Milo Đukanović, koji godinama promoviše crnogorsku nacionalnu svest koja je odvaja od Srbije. To je jedan od razloga zbog kojeg je predsedniku države bilo pravo da ceremoniju Srpske crkve zasene ružne slike“.

U tekstu se podseća da se „pod Đukanovićevim vođstvom, Crna Gora 2006. odvojila od Srbije – uprkos kolebljivom otporu EU i njenog tadašnjeg komesara za spoljnu politiku Havijera Solane. Za razliku od slučaja Kosova, nezavisnost Crne Gore međunarodno je priznata, uključujući i Rusiju. Međutim, Moskva nije bila oduševljena kada je Đukanović 2017. poveo svoju zemlju ka članstvu u NATO. Đukanovićev projekat stvaranja države bio je oduvek sporan, čak i u samoj Crnoj Gori. Skoro trećina stanovništva sebe i dalje definiše kao pripadnike srpstva odbijajući nezavisnosti sopstvene države.“

Prema drugom tumačenju, koje se takođe često čuje, „za eskalaciju je kriva nova crnogorska Vlada koja je neprijateljski nastrojena prema predsedniku i delom je prijateljska prema Beogradu. Navodi se da Vlada podriva crnogorsku državnost tako što se previše oslanja na Beograd.“

-pročitajte još: „Jaz u Crnoj Gori dubok kao nikada pre“

„Nosilac identiteta“

Nemački list prenosi mišljenje politikologa Florijana Bibera, šefa Centra za studije jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu koji kaže: „Eskalacija je rezultat tenzija između Đukanovića i Srpske pravoslavne crkve koje postoje poslednje dve godine“.

U tekstu se podseća da su „Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista krajem 2019. doneli zakon koji bi, pod određenim uslovima, trebalo da omogući nacionalizaciju imovine SPC u Crnoj Gori. Zakon je izazvao masovne proteste, a ujedinjena opozicija je uspela na parlamentarnim izborima u avgustu 2020. osvoji većinu protiv Đukanovićevih socijalista, koji su vladali tri decenije.“

Srpska pravoslavna crkva u zakonu nije videla samo opasnost od gubitka svoje imovine u Crnoj Gori, „već i da bude marginalizovana ili potpuno potisnuta u korist nezavisne Crnogorske pravoslavne crkve“, objašnjava Biber.

„Đukanović zaista sistematski promoviše jačanje nezavisne crnogorske crkve“, ocenjuje se u članku i dalje navodi: „Iako to još nije valjano dokazano, postoje i indicije da je planirana eksproprijacija imala za cilj i da se neki posebno vredni crkveni posedi na primorju učine dostupnim investitorima iz arapskog sveta, a za razvoj velikih turističkih projekata. Međutim, ako je takvih planova bilo, nova Vlada ih je osujetila, jer je promenila zakon – poraz za Đukanovića.“

Profesor Biber napominje da Đukanović pokušava da se pozicionira kao „jedini branitelj crnogorske državnosti i da promoviše razvoj i konsolidaciju crnogorske nacije koja je potpuno odvojena od srpskog identiteta“. Međutim, to ima polarizujući efekat, „s obzirom na to da crnogorski identitet decenijama karakteriše ambivalentan odnos prema srpskom identitetu“. SPC je jedini preostali „nosilac identiteta“ koji okuplja većinu Crnogoraca i Srba u Crnoj Gori.

Instrumentalizacija istorije

Čak i mnogi vernici u Crnoj Gori koji se definitivno zalažu za nezavisnost svoje zemlje, nastavljaju da podržavaju SPC po crkvenim pitanjima, čak i ako ona ima „veoma negativan stav“ prema projektu izgradnje crnogorske nacije, naglašava Biber.

„To je tipično za Crnu Goru“, opisuje frankfurtski list, „slika je dvosmislena, a obrasci identiteta zamagljeni. Do 1920. u Crnoj Gori je postojala nezavisna pravoslavna crkva, koja je nakon stvaranja Jugoslavije integrisana u Srpsku pravoslavnu crkvu.“

U tekstu se napominje da je „pravoslavna crkva u Crnoj Gori još 1918. pristala na integraciju u zajedničku Srpsku pravoslavnu crkvu. Pravoslavna crkva u Crnoj Gori pre 1918. godine, poput države, nije sebe doživljavala kao instituciju nezavisne crnogorske nacije, već je sebe smatrala delom šire srpske nacije, mada uvek, naravno, uzimajući u obzir istorijsku nezavisnost Crne Gore.“

Na kraju, autor zaključuje: „Zbog toga je pogrešno današnje koncepte nacije projektovati na institucije i crkvu Crne Gore od pre više od 100 godina. One koji provociraju eskalaciju to naravno ne sprečava da instrumentalizuju istoriju.“

Poruka Zelenih

U pregledu štampe beležimo u reakciju Tomasa Vajca, političara austrijskih Zelenih, poslanika u Evropskom parlamentu i kopredsedavajućeg Evropske partije Zeleni koji je dao izjavu za austrijsku agenciju APA:

„Crna Gora je demokratska i evropska zemlja. Aktuelni događaji pokazuju da to nije lak put za Crnu Goru i da svi – Vlada, institucije, građanke i građani – moraju da imaju ulogu u očuvanju mira. Najoštrije osuđujem sve oblike nasilja i političku instrumentalizaciju religije. Predanost Crne Gore modernom, demokratskom, multikonfesionalnom i multietničkom društvu mogla bi, za razliku od drugih balkanskih država, da osigura mir i relativni prosperitet. Moja podrška ide onima koji žele da to održe i ojačaju.“

Priredila Dijana Roščić