Nemačka traži radnike, konzulati kaskaju
27. jul 2018.
Poslednjih meseci do redakcija DW koje izveštavaju na jezicima zemalja Zapadnog Balkana stiže sve više poruka čitalaca koji se žale da nikako ne mogu do termina u nemačkim ambasadama. Svaka takva situacija je lična drama za ljude koji u džepu imaju ugovor sa nemačkim poslodavcem, radnu dozvolu, ali – nemaju vizu. I nikako da dođu na red da tu vizu zatraže.
Prema podacima nemačkog Instituta za istraživanje tržišta rada, koji dela pri Agenciji za rad, u Prištini i Sarajevu se na termin za radnu vizu u proseku čeka preko godinu dana, u Beogradu sedam meseci, u Tirani šest meseci. „A to su podaci iz februara pa verujem da se u poslednjih šest meseci to vreme čekanja i produžilo“, pojašnjava za DW dr Karola Burkart, ekspertkinja za migraciju u ovom institutu.
Tim silnim mesecima čekanja treba dodati vreme koje prođe na obradu vize ili – a to je tek nevolja – ponovni odlazak u ambasadu ukoliko dokumentacija nije potpuna. Nema podataka koliko vremena prođe pre nego što građanin Srbije ili BiH sa ponudom za posao zaista i ima radnu vizu u rukama i može da krene na put.
Sa ovakvom navalom niko nije računao
Navala je krenula novembra 2015. godine u sklopu velike izbegličke tematike u Nemačkoj. Tada su, među Sirijcima, Iračanima i Avganistancima, državljani Srbije bili u vrhu po broju zahteva za azil i skoro svi bi bivali odbijeni. Vladajuća velika koalicija je našla rešenje u proglašenju svih zemalja Zapadnog Balkana takozvanim „sigurnim zemljama porekla“ kako bi se zahtevi za azil iz tih zemalja automatski i brzo odbijali.
„To je bila trgovina u stilu: dođite da radite umesto da tražite azil“, priča Burkart. „Tako je nastala ideja za praktično zapadnobalkansko pravilo. To je bio novum nemačke imigracione politike, da je za radnu imigraciju dovoljno da imate ponudu za radno mesto, a da inače nisu neophodni nikakvi drugi uslovi niti kvalifikacije. Ali očigledno se nije računalo sa ovako ekstremnim brojem zahteva.“
Prema njenim rečima, od novembra 2015. do kraja prošle godine odobreno je 120.000 zahteva za vizu prema ovom „zapadnobalkanskom pravilu“, dok je još tridesetak hiljada zahteva odbijeno. Ako bismo dodali i prvih sedam meseci ove godine, za koje još nema zvaničnih podataka, pretpostavka je da je oko 160.000 ljudi iz Srbije, BiH, Kosova, Albanije, Makedonije i Crne Gore dobilo radnu vizu u Nemačkoj u manje od tri godine.
„To je mnogo, i onda su konzulati pregaženi navalom. Verujem da, što se tiče personala u konzulatima, za ovo uopšte nisu bili pripremljeni. Iako Savezna vlada uvek naglašava da pojačava personal, to je marginalno u odnosu na potrebe. Znamo i da prostorije nisu dovoljno velike, da zgrade konzulata pucaju jer su prepune“, kaže Burkart.
Poslodavac hoće odmah
Naša sagovornica nema podatke o tome koliko je ponuda za posao propalo zbog gužve sa terminima, ali kaže da tržište rada traži brzinu, da poslodavac želi radnika odmah. „Recimo treba vam negovatelj sada i odmah, ili pomoćni radnik ili kuvar u kuhinji – jer sada na primer dolazi mnogo turista. Kada kandidat ne dobije radnu vizu, onda ponuda za posao postaje izlišna, onda kao poslodavac moram drugačije da se snađem.“
Premda u ambasadama i Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke za DW ponavljaju da su „maksimalno“ povećali kapacitete i produžili radno vreme, Bukert kaže da to „maksimalno“ očito nije ni izbliza dovoljno da pokrije potrebe tržišta rada.
Na pitanje šta onda savetuje ljudima koji se nadaju vizi, uz uzdah kaže: „Da se optimalno pripreme i imaju sve neophodne dokumente.“ Jer ako vas vrate sa šaltera, sve kreće ispočetka.