NE znači NE – bez izuzetka

On noću u parku vreba neku slučajnu žrtvu i potom je siluje – takav stereotip široko je rasprostranjen, ali statistički gledano većina silovanja događa se u uskom okruženju žrtve, odnosno počinilac je kolega sa posla, poznanik, rođak ili čak – partner. Žene samo u retkim slučajevima prijavljuju takve napade.

U Nemačkoj se krivično delo silovanja reguliše u članu 177 Krivičnog zakona. Prema tom propisu, kod krivičnog dela silovanja, nad žrtvom je počinjeno nasilje ili joj preti opasnost po život ili je bespomoćno izložena napadu počinioca. U protivnom se, u pravnom smislu, ne radi o silovanja. Prema važećim propisima, nije dovoljno ako se žrtva verbalno usprotivi.

Takvo pravno stanje je neprihvatljivo savetovalištima i ustanovama za pružanje pomoći. Eta Halenga već godinama radi u Savetovalištu za žene u Diseldorfu i brine se o žrtvama seksualnog nasilja. „Vrlo malo žena poznaje sadašnje pravno stanje. Ako kažu 'ne', plaču ili preklinju počinioca da prestane, kasnije se šokiraju kada shvate da to delo nije priznato kao silovanje“, kaže Halenga. Prema njenom zapažanju, na osnovu takvog pravnog stanja u mnogi slučajevima silovanja uopšte i ne dolazi do sudskog postupka: „Žena može da podnese prijavu, ali državno tužilaštvo po pravilu obustavlja slučaj.“ Prema istraživanju Kriminalističkog naučnog instituta Donje Saksonije, u 2012. je u samo 8,4 odsto prijava, izrečena i presuda.

Rupe u zakonu

Savezni i ministri pravosuđa saveznih nemačkih država odlučili su da reformišu član 177 Krivičnog zakona. Međutim, još je nejasno kako bi te izmene konkretno trebalo da izgledaju. Promene će verovatno ići u smeru pravila „NE znači NE“. Nemačka se i u međunarodnim okvirima nalazi u situaciji da mora brzo da reaguje jer je 2014. na snagu stupila tzv. Istanbulska konvencija – Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Prema toj Konvenciji, seksualna ponašanja „bez pristanka“ su – kažnjivo delo.

Nemački ministar pravosuđa Hajko Mas je prošlog četvrtka (6.11.) na sastanku sa kolegama iz drugih država, potvrdio da postoje nedostaci koje želi da ukloni. Na pitanje 'koliko otpora mora žena da pruži da bi se radilo o silovanju', ministar Mas je u listu „Frankfurter rundšau“ priznao da postojeći zakon na to pitanje ne nudi uvek precizan odgovor.

Kako tretirati sadomazohizam?

Kritičari, međutim, strahuju da bi pooštravanjem zakona moglo da dođe i do povećanja broja lažnih prijava. Oni upozoravaju da je seksualni čin dvoje ljudi složen, često protivrečan i da ponekad nije jasna granica između sporazumnih radnji i prisile. Tako bi jedno „Ne“ moglo da znači i „Da“, a „Da“ ne mora uvek da bude stvarni pristanak. Neki kritičari vide poteškoće i tamo gde seksualno ponašanje odstupa od društvenih konvencija – na primer kod sadomazohizma. Nasilne radnje, koje inače predstavljaju krivično delo, tu se isključivo dogovaraju i služe pružanju užitka.

Ipak Dagmar Frojdenberg iz Nemačkog udruženja pravnica tu ne vidi problem: „Mi ne intervenišemo kod sadomazohističkih radnji jer tu postoje osnova pravila. Na primer, dogovori se ključna reč. Kada se ona izgovori, onda sve prestaje. To se može prepoznati kao pristanak ili povlačenje pristanka.“

Zakonske promene nisu dovoljne

Promenom zakona pred sudom se ipak neće pojednostaviti dokazivanje optužbe za počinjeno silovanje. Toga je svesna i Dagmar Frojdenberg. „Sasvim je jasno da zakonske promene neće ništa promeniti, jer će i dalje biti 'moja reč protiv tvoje'. Ali treba praviti razliku između pravnog dobra koje se štiti i pitanja može li se naknadno dokazati.“

Istog je mišljenja i Eta Halenga. „Nije mi stalo do toga da li će biti više prijava ili više presuda, stalo mi je do stava koji imamo o seksualnom samoodređenju. Član 177 je svojevrsni šamar kada je reč o osnovnim ljudskim pravima“, smatra Halenga. I ona i Frojdenberg se nadaju da će pooštravanje Krivičnog zakona doneti i promene u glavama pojedinaca. Pravo odlučivanja o sopstvenom telu ne poznaje izuzetke, ali i žrtve takođe moraju jasno da artikulišu svoje želje ili protivljenje.

I Frojdenberg i Halenga upozoravaju da je, osim zakonskih promena, potreban i šitav paket mera kako bi se ženama pomoglo nakon seksualnog napada. One kao primer navode da trenutno samo u pojedinim saveznim nemačkim državama postoji mogućnost osiguravanja postojećih dokaza (npr. DNK tragova) nakon mogućeg silovanja, bez da se odmah u proces uključe i organi krivičnog gonjenja. Naime, čim vlasti saznaju za takvo delo, oni po službenoj dužnosti moraju da pokrenu istragu – i time oduzimaju ženi pravo da sama donese odluku o tome. Međutim, žrtvi je često potrebno vreme za razmišljanje o prijavi i mogućim posledicama, objašnjava Frojdenberg. Osim toga, kaže Eta Halenga, problem je i vreme koje protekne od prijave, do pokretanja sudskog postupka – to može ponekad da potraje i dve godine.