Ne vidi se ni svetlo na kraju tunela
28. decembar 2018.
Godina za nama mogla bi se pre svega opisati kao politički mračna i depresivna, i teško je u njoj pronaći lepih vesti i događaja. Ako se podsetimo da je 2018. započela ubistvom političara Olivera Ivanovića 16. januara u Severnoj Mitrovici, jasno je da je taj događaj uticao na mnogo šta kasnije. Ubistvo je na više načina predstavljalo uvod u prilično neveselu godinu, koja je završena na sličan način kako je i započela: terorom nad političkim protivnicima i pojačanim napadima na novinare i medije. Ali i protestima.
Počelo je sa Ivanovićem...
Kako za DW ističe Vera Didanović, novinarka nedeljnika NIN, „ako se setimo medijskog linča koji je doživeo Ivanović i da ni danas ne znamo ko je platio tu strašnu kampanju, ako se setimo nastupa predsednika Srbije koji je taj grozni dan iskoristio za napad na opoziciju i ako se setimo da se nakon toga pojavila priča o razgraničenju, sa kojom se Ivanović nije slagao, i ako se setimo Milana Radoičića, koga je Ivanović navodio kao najveći problem za Srbe na Kosovu, i kako je država stala u njegovu odbranu, onda vidimo da je to sve to pokazalo sve probleme koje ova država ima.“
Na tom slučaju, dodaje naša sagovornica, videli smo da društvo „nema pravu reakciju na tako strašne događaje i da je sve ono što se nakon tog ubistva dešavalo pokazalo svu trulež društvene i političke scene Srbije.“
Usledilo je više događaja koji su pružali izvesnu nadu da će se na političkoj sceni Srbije napraviti protivteža dominantnim naprednjacima, ali su svi opozicioni projekti doživljavali teške poraze. Opozicija je velike nade polagala u osvajanje Beograda na lokalnim izborima početkom marta, no SNS je ipak osvojila apsolutnu većinu, a cenzus su prešle samo četiri liste.
Nakon izbora u Beograda opozicija je krenula u novo pregrupisavanje i novu nadu je predstavljalo formiranje Saveza za Srbiju početkom septembra. Međutim, njihov prvi izborni test na lokalnim izborima u Lučanima takođe je doživeo fijasko jer su osvojili manje od deset odsto glasova.
Time je na neki način zacementiran status SNS kao nekadašnjeg Saveza komunista. To praktično znači da se u Srbiji više ništa ne radi kroz institucije već kroz stranačke organe vladajuće partije i da je potpuna kontrola ostvarena od podruma mesnih zajednica do ključnih državnih ustanova.
Protesti – slabašna nada
Novi tračak nade za opoziciju pojavio se u vidu građanskih protesta koji su usledili nakon otvorenog fizičkog nasilja nad političkim protivnicima i prebijanja lidera Levice Srbije Borka Stefanovića. Ali, i ti protesti su tek na početku testa vremena i nije jasno da li će se sve završiti šetnjama nezadovoljnih Beograđana ili će se širiti Srbijom.
Ukoliko zamiriše na zametak promene, to može biti presudan momenat da se vlasti odluče na vanredne parlamentarne izbore u 2019. godini. Opozicija najavljuje bojkot ukoliko se ne steknu uslovi za fer i slobodno glasanje, ali već sada se može reći da vlastima ne pada na pamet da to ispune. Ako tako ostane, ulica će očito biti jedino mesto gde se može napraviti pritisak, a to će značiti novu medijsku kampanju naprednjaka protiv „huligana i stranih plaćenika koji žele osvajanje vlasti na ulici“.
Koliko je reč o politički tmurnoj godini svedoče i naši sagovornici, koji su uglavnom izbegavali da navedu konkretne događaje te radije govorili o kompletnoj društvenoj i političkoj atmosferi. A kada vam je loša atmosfera najupečatljiviji utisak u 2018 godini, onda je jasno da su neki problemi otišli predaleko.
Stoga i istoričar Čedomir Antić za DW ističe ubrzano uspostavljanje autoritarnog režima u Srbiji. „U tom režimu postoji samo Aleksandar Vučić. Drugi segment je kontrola predstavničkih institucija: u Srbiji više ne postoje ni Narodna skupština ni pravosuđe. Treći segment je kupovina medija, i njihova kontrola, tako da sada skoro svi mediji liče na Radikalske talase iz devedesetih godina. A oni koji ne liče, poput RTS ili Politike, podsećaju na čoveka kojem je palo dvadeset kilograma na glavu: nemaju jasnu orijentaciju, ošamućeni su, ne znaju koji je dan i ne znaju šta govore.“
Ugušena javna debata
Pritisak vlasti na medije nije prestajao i bio je predmet stalnih kritika dela domaće javnosti i međunarodnih institucija. Ali, to nije pomoglo. Za ionako lošu situaciju u medijima krajem godine su stigle nove nepovoljne vesti, jer je najavljeno da će biznismeni bliski vlastima SNS preuzeti još dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Reč je o televizijama Prva i O2, koje se ionako nisu baš previše upuštale u kritiku vlasti.
Nedoumicu da li uopšte pokušavati da se izdvoji neki poseban događaj, u moru loših vesti i scenarija, ima i potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Željko Bodrožić. I za njega je osnovni utisak da Srbija polako, ali sigurno klizi u diktaturu.
„Možda je najbolji primer potpuno ugušena debata u srpskom parlamentu, a samim tim i debata u javnom prostoru. Uopšte nemamo normalnu komunikaciju vlasti sa opozicijom, nevladinim sektorom ili medijima. Prisustvujemo, dakle, degradaciji onoga što je i inače bilo na krhkim nogama od Petog oktobra. Imamo vlast koja je potpuno bez kontrole, a vrhovni vođa svakog dana samo daje tempo takvoj društvenoj i političkoj atmosferi. Ako se ta atmosfera nastavi, bojim se da se krećemo ka unutrašnjim, ali i spoljašnjim sukobima“, upozorava Bodrožić u razgovoru za DW.
Kosovski evergrin
Pitanje Kosova je tokom čitave godine diktiralo dinamiku na unutrašnjoj političkoj sceni. Taj problem je uticao na čitav niz događaja, od tempa evropskih integracija Srbije, pa do, ispostavilo se, i srpske ekonomije.
Teško je pobrojati sve sitnije incidente i provokacije između Beograda i Prištine na koje se javnost već navikla. Međutim, i ovde je kraj godine doneo novo zaoštravanje i za sada neizvesne posledice, nakon kosovskog uvođenja carina od 100 odsto na robu iz Srbije i BiH. Direktna šteta koju bi Srbija mogla da pretrpi procenjuje se na oko 500 miliona evra godišnje. Kosovski čelnici ne kriju da je cilj carina da se Srbija i BiH nateraju na priznanje Kosova, i to je čitav dijalog Beograda i Prištine vratilo na početak.
To naizgled soliranje kosovskog premijera Ramuša Haradinaja potpuno je u drugi plan gurnulo takozvano „razgraničenje“ o kojem navodno dogovor prave predsednici Vučić i Tači. Ta tema je obeležila drugu polovinu godine, iako srpska javnost nije dobila, čak ni u naznakama, objašnjenje šta bi „razgraničenje“ trebalo da podrazumeva. Ali to svejedno nije smetalo predsedniku Srbije da u nekom trenutku istakne kako je ta ideja odbačena u srpskoj javnosti. A plan B se još uvek nije pojavio.
Prištinski lideri sa druge strane za sada deluju kao grupa političara nad kojom su uticaj izgubili i njihovi međunarodni sponzori i niko više nije siguran da li je sve to deo osmišljenog plana ili je reč o paničnim improvizacijama balkanskih poglavica.
U svakom slučaju, Kosovo je iz jednog relativno mirnog perioda prešlo u veliku evropsku i regionalnu glavobolju, koju će biti teško izlečiti i u 2019. godini. Kosovske vlasti očito smatraju da je zaoštravanje odnosa do granice pucanja aspirin za tu glavobolju i efekti tog političkog nadrilekarstva će predstavljati ozbiljan izazov i u narednoj godini.