„Ne postoje sitne ustaše ili sitni nacisti“
9. jun 2018.
Belladonna je latinsko ime za opasno velebilje. U maloj koncentraciji izaziva širenje zenica i zamagljen pogled, zbog čega su gospođe iz doba renesanse stavljale kapi od velebilja u oči - a u velikoj ubija. Na kraju knjige, glavni lik romana, Andreas Ban uzima velebilje. Prekasno poziva hitnu. Njegov leš nikada nije pronađen. U epilogu, Andreasov sin Leo je siguran da će se njegov otac vratiti. Jer, nestali se uvek iznova vraćaju, baš kao i sećanja i istorija. Simbolikom, otelovljenom u glavnom liku romana, Daša Drndić se u romanu „Belladonna" okreće protiv potiskivanja pune istine o genocidu nad Jevrejima Evrope, ali i odnosa prema fašizmu u Hrvatskoj, i naglašava: „Ne postoje sitne ustaše ili sitni nacisti."
Glavni lik njenog romana „Belladonna" Andreas Ban je psiholog i pisac. Dok se Jugoslavija raspada, ovaj 50-godišnjak, s obzirom da je Hrvat, mora da napusti Beograd u kojem je odrastao. 1992. odlazi u hrvatsku provinciju, gde pati od usamljenosti. Odustaje od pisanja. Njegove kolege, izuzev par izuzetaka, izgledaju mu kao mediokriteti. Priznanja na poslu izostaju. Razočarani akademski građanin stalno razmišlja o depresiji, amneziji i ludilu.Iz ovih individualnih posledica izolacije i isključenosti izrastaju i društvene. Čitajući roman „Sonnenschein", glavni lik nailazi na prezime svog bivšeg zeta, čiji su se jevrejski preci bekstvom iz Albanije u Italiju spasili od holokausta. Drndićeva u svojoj knjizi daje priliku Andreasu Banu da upozna i 83-godišnju Haju Tedeski, koja na suncu sedi između korpi za pranje veša punih dokumenata i podseća na životne priče Jevreja iz vremena fašizma, u Berlinu i Zagrebu. Nakon tog susreta roman „Belladonna" počinje da liči na „Sonnenschein", roman koji je čitao glavni lik, i koji je takođe napisala Drndić. U obe knjige jedan lik podeća na jevrejske žrtve u nacističkoj Nemačkoj i Hrvatskoj.
Andreas Ban, nekada prelep, sada oronuo od bolesti, nosi sa sobom i u svom telu katastrofu 20.veka. Rak, iskrivljena kičma i preteće slepilo dovode do toga da on praktično vegetira. Poput Puškinovog ili Ljermontovog prevaziđenog čoveka, ovog intelektualca slama prezrivo hrvatsko društvo. Bolest se tu pojavljuje kao metafora.
Ustaše, koji su bili fašisti, mnogi i dalje smatraju spasiocima domovine. Ustaškom vođi Anti Paveliću, čak se jednom godišnje drži misa. No, izgleda da je Andreas Ban jedan od retkih koje to uznemiruje.
Austrijskim i nemačkim knjigama koje su napisali sinovi o svojim očevima-nacistima i istraživanjima Tomasa Harlana, hrvatska književnica Daša Drndić suprotstavlja dodelu ordenja ubeđenim ustašama u Hrvatskoj, piše Noje Cirher cajtung i zaključuje: Priče o žrtvama i istrebljenju Jevreja na Balkanu, u Nemačkoj i Holandiji snažnije su od bolesti, koje muče Andreasa Bana.
Daša Drndić je umrla u Rijeci od raka u 71. godini života. Pokazala se kao snažan narator kolektivnih sudbina i patnji. Impresivno je ispričala priču o sudbini hiljadu Jevreja, koji su 1939. godine bežeći od nacista, bili na jednom brodu na Dunavu. Neočekivano jak početak zime prisiljava ih da siđu sa broda u Srbiji. Smrznuti nalaze utočište u Šapcu. 1941 sile osovine zauzimaju Srbiju i izbeglice, koje su verovale da su spašene, završavaju u gasnim komorama ili bivaju streljani", piše Noje Cirher cajtung.
Priredila: Jasmina Roze