Ne paket pomoći, nego otpis dugova
Zar se nije govorilo da nikada više poreski platiša neće morati da uskače ako negde neka banka upadne u nevolje? Tako su političari obećavali nakon sloma banke „Lemab braders“ i krize koja je nakon toga izbila. Posrnulim bankama pomagano je milijardama i milijardama poreza koji smo plaćali – mi.
Sada se opet evropske banke tresu i opet će se spasavati novcem od našeg poreza. Upravo to se događa kada se glavnim bankama Grčke daje 25 milijardi evra iz paketa koji Evropljani u ovom trenutku sklapaju za svoj problematično čedo – Grčku.
Nema poverenja
Banke su dospele u nevolje jer su njihovi klijenti masovno povukli novac koji su tamo držali. To su učinili jer više nemaju poverenja u politiku sopstvene zemlje koja je obećavala da će ih izvući iz blata. Ili zato što veruju da je nemački ministar finansija zao čovek koji će im oteti svu ušteđevinu. Ili zato što vide ono što se ne može prevideti: kakva će biti korist od sada već trećeg paketa pomoći kada ni prvi, ni drugi nisu ništa popravili u grčkoj krizi?
Ne, sve se zablokiralo. Grčka je vreća bez dna i jedino što će biti rezultat najnovijeg paketa pomoći jeste da će bar neko vreme biti mirno. Tako je bilo i nakon paketa broj jedan i broj dva koji su u poslednjih pet godina u grčke blagajne ipak prelili 240 milijardi evra kredita. Tako je bilo i nakon otpisa dela duga početkom 2012. kada se brdo grčkog duga smanjilo za 107 milijardi evra.
Da se kladimo: za dve-tri godine sirtaki će početi ispočetka, samo bez Aleksisa Zorbe. Ali umesto Grka koji pleše tu će biti nervozni Evropljani koji imaju drugih problema u životu.
Greksit je pogrešan put
Pa šta onda da se radi? Izbaciti Grke iz evrozone i vratiti im drahmu, kao što jedan ugledan ekonomista iz Minhena ponavlja čim vidi neki mikrofon pred nosom? Da li nam je veličanstvena ideja ujedinjene Evrope zaista toliko nevažna? Za njih ovde nema mesta – marš napolje!
Naravno da projekat Evrope sadrži u sebi dramatične greške u konstrukciji. Kriza Atine pomaže nam da te greške uočimo i da se poduhvatimo popravke. Ali Evropa bi takođe trebalo da znači i solidarnost, potrebno je biti u stanju pronaći put da se grčki problem zajednički reši.
Može se razumeti svaki od onih poslanika nemačkog parlamenta koji glasa protiv novog paketa pomoći Grčkoj. Ali nije dovoljno samo reći „ne“, već i razviti nove ideje, dati predloge, pružiti alternative kako da se Grci ipak zadrže u evrozoni.
Solidarnost mora da bude evropska vrlina
Lanci se sad zaista moraju slomiti i to jedino može biti radikalni otpis dugova za koji se zalaže i Međunarodni monetarni fond. U Vašingtonu, naime, mnogima je već pun kufer neprestanog bavljenja sa ekonomski beznačajnom nacijom na rubu Evrope, dok mnoge druge članice MMF-a u kojima zaista vlada glad imaju probleme sasvim drugih dimenzija.
Time se neće steći mnogo prijatelja u Berlinu, ali i tamo mnogi odavno znaju da drugačije neće ići, samo što se to tako ne sme nazvati. Čak i produžavanje otplate dugova na šezdeset godina je pogrešno rešenje: to neće doživeti niko ko o tome ovih dana raspravlja.
Ono što se traži jeste hrabrost: hrabrost da se kaže istina, što nekoga, u najgorem slučaju, može da košta i položaja. Grčka mora da dobije šansu da stvori ekonomski sistem koji će donositi dobit, poreski sistem koji će ubirati porez. Ona mora svojim građanima da ponudi perspektivu kako oni svoj novac ne bi slali u inostranstvo.
Može li to uspeti tokom vladavine premijera Ciprasa čija je vlada Grčku pre svega koštala novca, umesto da ga stvara? U to se može ozbiljno sumnjati. Ali o tome bi trebalo da odluče sami Grci. Kako se čini, tamo će ionako ubrzo izbori.
Evropa bi trebalo da pokaže svoju bolju stranu, da pomogne svojevrsnim Maršalovim planom. To bi bio najbolji odgovor za mnoge protivnike Evrope koji odavno postaju sve glasniji i glasniji – i to ne samo u Atini, već i u mnogim drugim glavnim gradovima Evrope.