Ne ostavljajmo ratne traume svojoj deci
19. septembar 2018.
„Pričao je da je tražeći svoje sinove i brata hodao po proplanku punom leševa i prevrtao ranjene koji su vrištali. U tom trenutku setila sam se svog oca i priče koju on nikada nije ispričao. Imala sam osećaj da ću da se onesvestim“, priča Bosiljka Šedlih, Hrvatica koja živi u Berlinu i koja je godinama vodila grupne psihoterapije sa muškarcima i ženama koji su devedesetih godina bežali ili su prognani iz država bivše Jugoslavije u Nemačku.
Ispovest Srebreničanina, jednog od stotinu muškaraca sa kojima je radila, navela je Bosiljku da se i na ličnom primeru uveri kako se ratna trauma prenosi s roditelja na dete i tako utiče na život.
Bosiljkin otac je bio partizan u Drugom svetskom ratu. „Govorio je da bi u borbu otišlo njih 200, ali bi ih često ostalo samo pet. I oni bi se onda zajedno vraćali kući pevajući partizanske pesme. Nikada nije spomenuo onih preostalih 195“, priča za DW Bosiljka koja je rođena tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata. A tog dana kada je Srebreničanin ispričao svoju traumu, Bosiljka je prvi put shvatila da je tih 195 mrtvih o kojima se nikad nije pričalo, bio razlog za njene traume.
Dve generacije žrtava rata
„Danas u Bosni i Hercegovini imamo dve generacije žrtava rata. Prva su roditelji, a druga njihova deca“, objašnjava Augustina Ina Rahmanović razvojna psihološkinja i psihoterapeutkinja iz tuzlanske organizacije „Vive žene“. U tu organizaciju, čiji stručnjaci od 1994. godine pružaju psiho-socijalnu pomoć žrtvama rata, torture i nasilja, danas se često javljaju mladi i traže psihološku podršku.
Ali razlozi njihovog javljanja na prvi pogled nemaju veze sa ratom. To su uglavnom problemi u učenju, koncentraciji ili nemogućnosti ostvarivanja partnerskog odnosa. „Međutim, najčešće se, nakon nekoliko dolazaka, ispostavi da je uzrok rat, odnosno ratna trauma njihovih roditelja“, kaže DW Rahmanovićeva.
„Ako je otac bio borac, ako su roditelji bili prognani ili je jedno od njih bilo žrtva genocida i torture, onda roditelji imaju svoje probleme i moraju da se fokusiraju na sebe. Oni tada nisu u mogućnosti da pruže deci dovoljno pažnje i ljubavi. To je prvi korak prenošenja traume sa roditelja na dete.“
Problemi roditelja koji su preživeli ratnu traumu su u većini slučajeva impulsivno ponašanje, strahovi, depresija, anksioznost i nemogućnost ostvarivanja dubljeg odnosa s drugim ljudima. „Nakon rata uočljiv je i povećan stepen nasilja u porodici, kao i povećan broj razvoda“, dodaje Augustina Ina Rahmanović.
Dr Marijane Rauvald, autorka knjige „Nasleđene rane“ (Vererbte Wunden), koja vodi Institut za preradu traume u Frankfurtu, za DW objašnjava: „Ratom traumatizovane osobe su izgubile poverenje u druge ljude i zato mi na terapijama uvek radimo na tome da se to poverenje ponovo izgradi. Ako se u tome uspe, onda se trauma ne prenosi na iduću generaciju. Ali neprerađena trauma, s teškim posledicama kao što su nepoverenje, strahovi i impulsivno ponašanje, može se preneti na iduće generacije“.
Trauma se prenosi i genetskim putem
Stručnjaci u Nemačkoj radili su brojna istraživanja kada je u pitanju transgeneracijski prenos traume. Doktorka Rauvald za DW objašnjava da su istraživanja pokazala da se ratna trauma prenosi do trećeg kolena, a seksualno zlostavljanje i mnogo dalje.
„Ne samo deca, i unuci itekako osete posledice ratne traume koje su doživeli njihovi dedovi ili bake. To je dokazano iz iskustava nakon Drugog svetskog rata. S druge strane, kada je u pitanju seksualno nasilje, trauma se prenosi do petog, pa čak i do šestog kolena“, kaže Marijane Rauvald.
U Bosni i Hercegovini je, inače, prema podacima organizacije „Amnesti internešenel“, u proteklom ratu silovano oko 20.000 žena. S druge strane, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, oko 400.000 ljudi pati od postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).
Ina Rahmanović iz organizacije „Viva žene“ dodaje i da najnovija istraživanja pokazuju da traumatska iskustva mogu da se „zalepe za DNK“ i da se tako na dolazeće generacije prenesu i genetskim putem, a ne samo negenetskim, odnosno kroz ponašanje ili imitiranje: „Međutim, ono što je pozitivno jeste da se kroz psihoterapije, trauma i tada može rešiti i neutralizovati“, objašnjava Augustina Ina Rahmanović.
Eva Rajhelt, doktorka za psihoterapiju, psihijatriju i psihoanalizu iz Berlina to objašnjava sledećim rečima: „Ako su generacije ljudi odrastale u okolini u kojoj su svakodnevno vladali teški odnosi, depresija i osećaj bespomoćnosti, onda nije čudo ako se trauma prenese i genetskim putem. Tu ulogu igraju i povišen nivo kortizola ili lakše dobijanje šećerne bolesti. Ali, kroz terapiju i rad na sebi, to može da se promeni“.
Deca imaju grižu savesti kada se zabavljaju
Dr Rajhelt je u Berlinu od 1992. godine radila sa izbeglicama iz BiH, a danas radi i sa odraslom decom tadašnjih izbeglica: „Deca obično ne znaju šta su sve preživeli njihovi roditelji. Ne znaju da je majka silovana, da je otac bio u logoru ili da je veliki broj članova porodice ubijen. Mnoge stvari su prećutane i deca, na osnovu toga što često vide svoje roditelje nesrećne i tužne, mogu jedino da pretpostavljaju šta se zaista desilo.“
Deca tako imaju i grižu savesti kada se zabavljaju ili kada su srećna: „Devojka koja dolazi na terapije jednom prilikom mi je rekla: ’U našoj dnevnoj sobi gde su uglavnom moji roditelji, vlada tuga i tamo je BiH. U sobi moje sestre i mene je Nemačka i tamo možemo malo i da se zabavimo i budemo srećne’“.
Ćutanje o traumi nikome ne pomaže – ni roditeljima, a ni deci. Emina Zoletić, psihološkinja iz Tuzle to objašnjava sledećim rečima: „U prenosu traume ne igraju ulogu samo usmeni narativi, već i određeni psihološki mehanizmi koje nazivamo zavetom ćutanja“. To su mehanizmi u kojem se izbegava da se govori o traumatskom iskustvu, pričanje u fragmentima, a ponekad i iskrivljeno sećanje. „Tako se stvara okruženje u kojem je prevazilaženje traume još teže“.
Međutim, događaju se i potpuno suprotne situacije u kojima roditelji često pričaju o tome šta su preživeli i koliko su propatili i tako opterećuju svoju decu, kaže doktorka Rajhelt: „Ćutanje nije rešenje, ali nije rešenje ni stalno pričanje o tome, jer to je za decu isto tako traumatično“.
„Ako neko sam za sebe preradi traumu, on ju je preradio i za celu svoju porodicu. Treba razgovarati otvoreno – u grupama, sa prijateljima ili najbolje sa stručnjacima. To će biti veliko oslobođenje za pojedince, za porodice, ali i za celo društvo“, zaključuje Bosiljka. „Meni je bila potrebna velika muka da dođem do te čaure u sebi. Da se suočim sa svojom traumom i preradim je. Volela bih da svi ljudi imaju šansu za to“.
Priznanje za preživljeni bol?
Nema pomirenja dok se trauma ne obradi. „Svaki čovek može da ude i zločinac i žrtva, i to najbolje shvataju oni koji su traumu preživeli i preradili je. Ako se to ne uradi, onda je teško sprečiti nove ratove“, kaže Bosiljka Šedlih. Ona je inače u Berlinu osnovala udruženje „Kultura Jugoistočne Evrope“ (Südost Europa Kultur), kao i fondaciju „Premostiti“ (Überbrücken).
Marijane Rauvald sa Instituta za preradu traume navodi da je veoma važno o tome govoriti i na nivou društva, a ne samo pojedinca: „Traumatizovane osobe moraju da dobiju priznanje od strane društva i države da su doživeli traumu i da se trauma desila. Roditelji nisu krivi što su traumatizovani. Njima je samo potrebna pomoć i podrška da bi prošli kroz proces obrade traume i imali kvalitetan odnos i svakodnevicu sa svojom decom“.
Ali, čini se, u Bosni i Hercegovini neće tako brzo doći do takvog priznanja. Na nivou države još uvek ne postoji Zakon o zaštiti žrtava torture. Zakon je ove godine usvojen u Republici Srpskoj, ali u Federaciji BiH još uvek nije. Svi, dakle, koji se u tom entitetu bore sa preživljenim traumama, prepušteni su sami sebi. „Zakon bi doneo pravo na lečenje, priznanje za bol i traumu, i mesečni novčani dodatak“, objašnjava Rahmanovićeva: „Mi smo radili na tome da se taj zakon usvoji na nivou države, ali on je završio u fijoci, jer vlasti kažu da bi previše koštao“.
A na pitanje kako društvo može da ozdravi i prevaziđe traume psihoterapeutkinja odgovara: „Mi koji se nismo traumatizovali u ratu, sada bismo mogli da se traumatizujemo u ovoj političkoj situaciji u BiH. Ovo je čista tortura koja se sada vrši nad građanima. Trauma ne nestaje sama od sebe i može se preraditi samo ako nestane situacija koja je dovela do traume. Ali čini se“, kaže Augustina Ina Rahmanović, „da ta situacija nije nestala.“