„Ne bi bilo loše da mi Nemci budemo malo manje uobraženi“
Nemačka se nekada smatrala kolevkom efikasnosti i pouzdanosti. Nemci su, tako se pričalo, možda bili pomalo nefleksibilni i malo manje duhoviti, ali bili su tačni i dobro organizovani. Njihov prosperitet počivao je na hiljadama malih i srednje velikih preduzeća i relativno snažnoj državi.
Fokus je bio na građanstvu i ideji korporativizma, čija je formula grubo rečeno bila: odričemo se klasnih borbi iz ranijih vremena, sukobi se rešavaju mirnim putem. Uprkos jakim sindikatima, štrajkovi su retki. Zauzvrat, ljudima se daje što je moguće veći udeo u ne beznačajnom bogatstvu.
Da li se varam ili je ta kultura s dolaskom pandemijom priča od juče?
Balansiranje više ne funkcioniše
Promena je započela davno pre korone. Godine spora oko izgradnje nove podzemne železničke stanice u Štutgartu ili gradnja novog berlinskog aerodroma bili su prvi glasnici koji su ukazivali da provereno balansiranje interesa više ne funkcioniše. I dalje je primetan napor da se sve društvene grupe uključe u rešavanje problema, ali sve češće se dešava da ima previše „babica“: saveznih, pokrajinskih, okružnih i gradskih, ali i građanskih inicijativa i ekspertskih grupa. Jedino što je preostalo iz starih vremena, bila je predanost da se, kada se Nemci s nečim uhvate u koštac, to uradi na posebno temeljan način.
-pročitajte još: Sve više kritika na račun kriznog menadžmenta u Nemačkoj
Dobar primer za to je novi aerodrom u Berlinu. Uz mnogo pompe obećan je „nikad ranije viđen“ sistem za odvod dima – koji nikada nije profunkcionisao. Pored toga, stalno su se nizali posebni zahtevi političara. Rezultat: novi aerodrom završen je tek nedavno, godinama kasnije i to po višestruko većoj ceni od prvobitne.
Bilo je i drugih upozoravajućih signala: Folskvagen-grupa, najveći nemački proizvođač automobila s visokim procentom državnog učešća u kapitalu, varao je svoje kupce kako bi mogao da zadovolji zakonska ograničenja u pogledu dozvoljene emisije štetnih gasova. A pritom je energetski zaokret koji su Nemci želeli da sprovedu, uključujući i napuštanje nuklearne energije, bio je primarni cilj. Pa da li neko tu razume šta se događa?
A sada korona. Niko ne shvata koncepte po kojima se škole na jednom mestu otvaraju, a na drugom zatvaraju. Kancelarka je očigledno odustala od uvođenja istih pravila za sve u borbi protiv pandemije. Pažljivo je sastavljen spisak prioritetnih grupa za vakcinisanje protiv virusa – što je tipično nemački razrađeno do najsitnijih detalja i pritom teško razumljivo – a onda nam se dogodi da propustimo da naručimo dovoljno vakcina.
Potom u medijima počne negativno da se piše vakcini koju proizvodi AstraZeneka, tako da sada mali broj ljudi želi njom da se vakciniše – iako vakcina dokazano deluje. Šta reći. Mi više ne vidimo šumu od drveća! Prilično smo uobraženi, mi Nemci!
Mnogo toga u ovoj zbrci može se pripisati tradiciji: obrazovanje je, na primer, uvek bilo stvar pokrajina, a delom apsurdne razlike u obrazovnoj politici i nivou obrazovanja već dugo su sastavni deo nemačke svakodnevice. Ali to je zanemareno, jer je zemlja u celini dobro prošla s ovim oblikom federalizma, čak i na početku pandemije.
A tada, pre godinu dana, stvari su izgledale ovako: i mi Nemci smo u stanju da stavimo pandemiju pod kontrolu! Finansijskom krizom, krizom evra i izbegličkom krizom upravljali smo bolje od mnogih drugih.
Odavno u nama postoji osećaj samozadovoljstva koji često vodi do toga da propustimo odlučujući priključak: Nemačkoj je u oblasti digitalizacije – oprezno rečeno – potrebna velika obnova. Gde još u Evropi 2021. godine postoje lokalni zdravstveni zavodi koji brojeve o inficiranim ljudima i zarazi šalju u glavni grad faksom.
Iskren pogled na sebe
Nemačka pod hitno mora da baci iskren pogled na sebe. To nije pledoaje za „samorastrzanje“ (što je još jedna nemačka specijalnost). I dalje ćemo biti jedna od ekonomski najjačih zemalja na svetu. Zalažemo se za međunarodnu saradnju u borbi protiv pandemija, zaštitu klime i očuvanje mira.
Ali tu i tamo trebalo bi da preispitamo stanje u kojem se nalazimo. Spasavati državu dok se ne ubijemo štednjom kako bi ostvarili sveti cilj i došli na „crnu nulu“ nije bila dobra ideja. Velikodušno smo podržali mnoge kompanije tokom pandemije. Skraćeni rad pokazao se kao blagoslov i tokom financijske krize. Ali zaboravljamo koliko su važni mladi osnivači firmi, samostalni radnici, umetnici i kulturni radnici – slomljeni birokratijom.
Vreme je za debatu o sebi
Došlo je vreme za raspravu o tome kako bi Nemačka trebalo da se promeni nakon pandemije. Ili bolje rečeno, kako da Nemačka ostane u dobrom stanju, čak i ako virus ne ode i ako buduće pandemije zakucaju na vrata.
Zato nam je potrebna efikasna i produktivna država sa što manje hijerarhije. Potreban nam je novi pogled na moderne oblike samostalnosti. Federalizam bi trebalo zadržati tamo gde se pokazao dobrim. Ali trebalo bi se odvažiti i na više centralizacije, ako je to potrebno. A ne bi bilo loše ni da budemo malo manje uobraženi.