„Nećemo novi Berlinski zid!“
25. septembar 2018.DW: Inicijatori umetničkog projekta DAU hoće da usred Berlina površinu od 300 x 300 metara ograde betonskim zidom visine 3,60 metara. Možete li to da zamislite?
Lea Roš: To je za nas nezamislivo. Tu bi trebalo ređati tone materijala; jedan javni prostor bi nedeljama bio blokiran. Neko za to ima 6,6 miliona evra. Mogu da zamislim da je za mnoge u gradu, pa i za one koji rukovode Berlinskim igrama (Berlinske igre su organizator umetničkog projekta DAU) to privlačno. Ali, u ovom gradu smo zaista dugo imali zid. Sa svim lošim iskustvima ljudi koji su živeli iza zida. Još jedan zid - to nećemo!
Unutar tog novog zida bi trebalo da nastane fiktivan totalitarni sistem - to zvuči kao neka vrsta DDR-Diznilenda. Da li je to vređanje žrtava DDR-režima?
Mislim da je to podsmevanje tim ljudima. Mene su ljudi zvali telefonom i govorili: „Jeli smo u Hoenšenhauzenu“. Na primer, jedan mlad čovek, koji je rekao da ne može da se otarasi depresije sa kojom se bori svaki dan. On je na terapiji već godinama. Jedna žena je bila u Hoenegu. Svako može da pogleda ta mesta Hoenegu i Hoenšenhauzenu. Tamo se lepo vidi kako izgleda život u zatvoru. Za to nije potrebno ponovo podizati zid.
Kada umetničke akcije omogućavaju da se istorija doživi čulima, da li je tako nešto izraz umetničke slobode?
Svašta može da se radi. Ali realni zatvori još uvek postoje. Mogu da se obilaze i oni. Nije potrebno zidati veštački zatvor.
Da li se radi o umetničkoj provokaciji koja nije uspela zato što banalizuje zločine komunizma?
Da. A i žrtve o tome tako govore. Mogu da Vam pročitam šta su ljudi napisali. Oni koji su zločine iskusili na sopstvenoj koži potpuno odbacuju ovo.
Da li je umetnička akcija, gospođo Roš, uopšte prava akcija podsećanja na totalitarizam? Zar to ne bi bolje činio spomenik?
Pa imamo spomenike – Hoeneg i Hoenšenhauzen!
Da li je umetnička akcija više eksperiment, dok je spomenik pokušaj da se nađe bezvremena i društveno prihvaćena forma sećanja?
Zid nije igračka za predstave. Utoliko ostajem pri tome. Čudno je sledeće: DAU bi trebalo da bude postavljen i u Parizu i Londonu. Oni hoće da tamo nešto postave, ali bez zida! Izgleda da može i bez zida. Zašto onda mi u Berlinu, gde je zid povezan sa najbolnijim sećanjima, da podižemo zid?
Iz bolnog iskustva znate da i spomenici mogu biti sporni. Setite se samo svoje duge borbe oko spomenika žrtvama holokausta...
Dobro, ali dve trećine poslanika u nemačkom Bundestagu je posle petosatne debate glasalo za to. Znam koliko je to sporno. Ali, mesta holokausta, šest stanica za uništavanje, one su sve u Poljskoj. One nisu ovde. Zato smo u Berlinu digli spomenik holokaustu, tu skulpturu od nadgrobnih ploča, i mali muzej. Ali ovde još imamo DDR...
Državna ministarka za kulturu Monika Griters izrazila je razočaranje zbog otkazivanja. A Vi ste osetili olakšanje?
Zid nije iskaz o onome što znače zatvor i totalitarizam. Zato ne želimo nove zidove.
Novinarka i publicistkinja Lea Roš (1936) je zajedno sa istoričarom Eberhardom Jekelom inicijatorka berlinskog Spomenika ubijenim Jevrejima Evrope. Spomenik čiji je autor Peter Ajzenman, sastoji se od 2711 nadgrobnih ploča i otkriven je 10. maja 2005.