NATO i zdravlje Srbije - priča bez kraja

Projektili od specijalne i izuzetno tvrde legure koja sadrži i osiromašeni uranijum imaju oblik strelice dugačke najčešće oko 30 centimetara. Prilikom udara u oklop tenka ili zid bunkera, projektil razvija visoku temperaturu – oko 1200 stepeni – što mu pomaže da kroz prepreku prođe gotovo bez otpora, pri tome se dodatno oštreći. A kada prođe kroz nju, uranijum sagoreva do kraja i tako pojačava uništavajuće dejstvo, na primer, pali rezervoar sa gorivom u tenku ili municiju u njemu. Odmah po sagorevanju počinje naglo hlađenje i stvaranje radioaktivne prašine, odnosno aerosola, mikronskih čestica koje u organizam dospevaju najčešće udisanjem.

Od završetka NATO-bombardovanja SR Jugoslavije pa do danas ne prestaju diskusije o delovanju radioaktivnog uranijuma na zdravlje srpskog stanovništva. Već i među samim naučnicima i lekarima ne postoji konsenzus o tome da li je taj uranijum uopšte štetan po ljudsko zdravlje.

„Osiromašeni uranijum je vrlo slab", tvrdila je, na primer, još 2001. Sisku Saloma kao rukovodilac Finske državne agencije za zaštitu od zračenja. Njen Institut za medicinu rada je proveravao ima li tragova uranijuma u organizmu finskih vojnika KFOR koji su bili na Kosovu za vreme bombardovanja i preneo da su sve vrednosti uranijuma u urinu vojnika bile u normalnim okvirima. Saloma je za nemački radio DLF rekla doslovce: „Ne verujem da postoji veza između te municije i leukemije". Ona je broj oboljenja u poređenju sa brojem vojnika nazvala sasvim normalnim i za život u mirnodopskim uslovima.

Profesor Hervig Perecke iz Istraživačkog centra za životnu sredinu i zdravlje u Minhenu je za isti radio rekao da „sa verovatnoćom koja graniči sa sigurnošću" može da „isključi mogućnost da uranijumska municija ima veze sa oboljenjima od leukemije", i naveo da leukemiju mogu da izazovu benzoli prisutni u gorivu vojnih vozila, ali i virusi, pogotovo ako znamo da su se vojnici našli u sredini koja je po viralnom sastavu drukčija od one u kojoj se inače nalaze.

Najjevtinije tehničko rešenje

Sisku Saloma i Hervig Perecke su deo naučne struje koja generalno poriče kauzalnu vezu između osiromašenog uranijuma – u količinama bačenim na teritoriju SR Jugoslavije – i mogućih teških oboljenja. Ne treba posebno naglašavati da je to i osnovni stav NATO. Zapadni blok koristi uranijumsku municiju uglavnom zato što je to najjevtinije od svih raspoloživih pouzdanih tehničkih rešenja. Uranijumske rakete ispaljuju uglavnom Tanderboltovi bombarderi tipa A10 iz sastava vojske SAD, popularni i kao „bradavičave svinje".

To rešenje je pogubno za život na pogođenim područjima, tvrde stručnjaci udruženi u Međunarodnu lekarsku organizaciju za prevenciju atomskog rata IPPNW. Oni u svojoj studiji „Zdravstvene posledice uranijumske municije" iz 2012. navode da je osiromašeni uranijum visoko toksična supstanca čije prodiranje u organizam može imati najteže posledice po pogođene osobe, ali i njihovo nasledstvo. Do tog prodiranja ne mora doći samo udisanjem. „U zemljištu i vodi, uranijum apsorbuju biljke; na taj način od dospeva u lanac ishrane", piše u studiji koja obuhvata saznanja o zdravstvenim problemima osoba koje su bile u kontaktu sa osiromašenim uranijumom od prvog Zalivskog rata 1991. naovamo.

Nepotpuna saznanja u Srbiji

IPPNW, za razliku od onih koji tvrde da ne može da se govori o kauzalnoj vezi, tvrdi da između osiromašenog uranijuma i raka postoji jaka veza koja je „dokumentovana studijama o ćelijskim kulturama, u eksperimentima na životinjama i u epidemiološkim studijama na ljudima. „Jaka kancerogenost osiromašenog uranijuma se objašnjava sinergetskim dejstvom hemijske i radiološke toksičnosti. „Kada taj uranijum dospe u organizam, krvotokom dospeva do svih organa – i u sve telesne ćelije. Tamo može da stupi u interakciju sa DNK a poseban afinitet ka oboljevanju se javlja u kostima, bubrezima, centralnom nervnom sistemu, jetri i polnim organima."

Društvo Srbije za borbu protiv raka prenosi da je između 2000. i 2010. godine u Srbiji zabeleženo 15.000 „dodatnih" oboljenja od raka u odnosu na broj koji je očekivan na osnovu dotadašnjih statistika, kao i da su „dodatna" oboljenja odnela 10.000 žrtava. 

Šarping: „gluposti"

Saznanja IPPNW se podudaraju  sa višegodišnjim istraživanjima u Bosni i Hercegovini koje je finansirala Asocijacija porodica obolelih italijanskih vojnika koji su boravili u toj zemlji. Ta istraživanja su pokazala da su od posledica NATO-bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije umrla 34 italijanska vojnika dok ih je 277 obolelo od malignih oboljenja. Reč je o vojnicima koji su boravili na lokacijama na koje su padali projektili sa osiromašenim uranijumom, pre svega u Hadžićima i u Han Pijesku. U Hadžićima je 1998. zabeležena stopa smrtnosti od 15,66 promila, što je dva do tri puta viša vrednost od normalne.

Izveštaje o opasnosti po zdravlje osiromašenog uranijuma upotrebljenog na Kosovu, nemački ministar odbrane (u vreme bombardovanja SRJ) Rudolf Šarping je nazvao „glupostima". „Na delu teritorije na kojem su nemački vojnici upotrebljena je ta municija. Mi smo to sve proverili, bio-monitoringom, ispitivanjima, i nismo našli nikakvo uporište za tvrdnje o riziku od zračenja", tvrdio je Šarping.

UN sa nepouzdanim rezultatima?

Nevladine i neke političke organizacije u Srbiji, među kojima prednjače Zeleni Srbije, od samog početka su tražile da se na kontaminiranom zemljištu istraže posledice po zdravlje stanovništva. Na taj zahtev se niko nije obazirao. Tek godinu dana posle bombardovanja Jugoslavije, Kancelarija Ujedinjenih nacija za zastitu zivotne sredine UNEP, pod pritiskom međunarodne javnosti, formirala je tim koji je otišao na teren da ispita kontaminaciju.

Uslove i način rada tog tima predsednik Zelenih Srbije Boris Antonijević je tada ovako opisao: „NATO je priznao ukupno 112 lokacija koje se ne smatraju vojnom tajnom i čije koordinate je obelodanio. Od toga, ekspertska grupa Ujedinjenih nacija je obišla 11 lokacija i to po mom mišljenju onih koje su bile najpristupačnije, lokalno dostupne i najočisćenije, odnosno, sa najmanjim mogućim prisustvom osiromašenog urana".

Shodno ovakvom pristupu, UNEP je izneo da je najveća opasnost po zdravlje bila „dva časa nakon bombardovanja, kada se direktno udiše prašina i čestice osiromašenog uranijuma" kako je to saopštio šef UNEP-ovog tima Peka Havisto. Posle toga, ako se sitne čestice i raznose po okolini, „stepen njihove radijacije je nizak i nema štetan uticaj na zdravlje građana". Havisto se kasnije od te informacije ogradio rekavši da bi „procenu neposrednog dejstva udahnute radioaktivne prašine po zdravlje trebalo prepustiti ekspertima".

Kašnjenje od dve decenije

Eksperata je bilo i u Jugoslaviji. Tim srpskih stručnjaka čiju okosnicu su činili naučnici sa nuklearnog instituta u Vinči, doduse, nije smeo da obiđe Kosovo pa se ograničio samo na jug Srbije – područje Preševa, Bujanovca i Medveđe. Njihove rezultate vlasti u Beogradu su ignorisale. Zabeležio ih je novinar Zoran Petrović Piroćanac, koji je za DW 2005. godine rekao:

"U obradjenom periodu, od 2000. do 2003, konstatovano je da je u toj zoni smrtnost od maligniteta povećana za 2,5 puta. Ako uzmete oblast kao sto je Bujanovac koja ima oko 36.000 stanovnika, ili Preševo koje ima oko 40.000 stanovnika, Preševo je imalo tzv. standardizovanu stopu smrtnosti od 0-4/100.000. U poređenju s tim, 2003. u Preševu beležimo 63/100.000, a u Bujanovcu čak 122/100.000´, što je očigledno pitanje povećane stope maligniteta". 

Državna komisija za istragu posledica NATO-bombardovanja Srbije 1999. koja bi trebalo da bude formirana u Srbiji, počeće s radom sa gotovo dve decenije zakašnjenja. Nepoznato je koliko dugo će raditi i kada bi mogla da objavi rezultate svog istraživanja.

Uranijumska municija još uvek je sastavni deo naoružanja više od 20 zemalja, među kojima su SAD, Rusija, Velika Britanija, Kina, Švedska, Saudijska Arabija i Irak.