Nasilje nad ženama u EU

Istraživanje je sprovedeno u 28 zemalja Evropske unije, a ispitano je 42.000 žena starosti između 18 i 74 godine. Pitanja koja su im postavljena odnose se na ono što su doživele posle svoje 15. godine. Najviše napada je bilo u zemljama Severne Evrope – u Danskoj je svaka druga žena rekla da je bar jednom bila žrtva seksualnog nasilja; u Finskoj – 47 odsto, u Švedskoj 46 odsto a u Holandiji 45 odsto. U Nemačkoj je 35 odsto žena imalo sličnu sudbinu. U državama Južne Evrope te vrednosti su manje, na primer, u Španiji, Malti i Kipru je takvo iskustvo imalo 22 odsto žena. Stručnjaci smatraju da je ovakav odnos brojki između severa i juga Evrope između ostalog i posledica činjenice da žene u društvima u kojima vlada veća ravnopravnost polova radije i govore o ovoj škakljivoj temi.

„Pogrešna reč, svađa, udarac pesnice u stomak: brojke koje su obelodanjene u ovoj studiji su zastrašujuće. U Evropi je u proseku 33 odsto žena doživelo nasilje. Još više njih je seksualno uznemiravano. Posebno je loše to što su žene to doživele u sopstvena četiri zida – vinovnici su bili njihovi partneri“, piše list Noje osnabriker cajtung (Osnabrik). „Sopstveni dom postaje pakao. Ali, koliko god te brojke bile potresne, jedno se ne sme prećutati: muškarci su kod kuće gotovo u istoj meri žrtve ženskog nasilja. I dok nasilje nad ženama polako prestaje da biva tabuizirano, napadi na muškarce se često prećutkuju. Teško je izaći iz pakla udaraca i uvreda – veliki broj žrtava mora da savlada stid i to je razumljivo. Ko još rado priznaje da iza fasade jednog odnosa zjapi ponor? Zato je potrebno da se u događaje uključe i ljudi koji su van tog kruga: prijatelji, rođaci, kolege. Treba gledati šta se dešava a ne skretati pogled ustranu, treba se umešati a ne ignorisati događaje. Onaj ko sumnja ili sluti da bi njegova poznanica mogla biti žrtva nasilja, treba da reaguje.“

Švarcvelder bote (Oberndorf) piše: „Neće dugo potrajati dok neko ne podnese katalog mera. Pri tome ponuda ima dovoljno. Postoje grupe za samopomoć, internet portali, dežurni telefoni. Samo što za njih treba da sazna više ljudi. Često predugo traje dok se nasilnicima ne pokažu granice. Oštrije kazne bi imale efekat zastrašivanja, ali do toga neće doći. Zasad imamo samo previše ljubazne izjave o namerama koje ne donose ništa ženama koje su kod kuće žrtve batina ili na putu do kuće bivaju silovane.“

„Stravične su brojke koje su objavljene samo nekoliko dana pred međunarodni Dan žena“, piše Mitelbajeriše cajtung (Regensburg): „Najveća studija o nasilju nad ženama se ne bavi samo fizičkim napadima, već svedoči i o tome koliko često su žene žrtve seksualnog uznemiravanja. To pokazuje da je nasilje u našem društvu i strukturalno ukorenjeno. Za to ima mnogo primera. Prošle godine su političari u medijima raspravljali o pitanjima ravnopravnosti polova – ali bez posledica. U svakodnevici je prisutna stara podela uloga...“

Vezer kurir (Bremen) smatra da „nešto ne ide kako treba u našim otvorenim, liberalnim društvima. Enormni broj žrtava pokazuje da nasiklje nije prisutno samo na marginama društva. Posebno strašno za mnoge žrtve je to što su bile usamljene. Nije bilo nikoga kome bi mogle da se povere, Mehanizmi socijalne kontrole su ruinirani. Stalni krici iz susednog stana, modricama podliveno lice susedove supruge – niko neće da vidi. Ljudi se jedva poznaju. Interesovanje za nečiju sudbinu da bi mogča da se pruži pomoć nije isto što i nametljiva radoznalost, ali osećaj za tu tananu razliku se polako gubi. Zato bi sada bilo previše banalno zvati državu upomoć. Uznemiravanje žena uhođenjem i slanjem anonimnih poruka je u Nemačkoj već sedam godina kažnjivo. Ali, koji nasilnik će biti kažnjen ako nema nijedne osobe koja bi mogla da posvedoči šta se dešavalo? Saosećanje i hrabrost mogu da proisteknu jedino iz samog društva, a to je proces koji počinje u jedinki.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković