Narodni ustanak u Libanu – svi protiv vlasti

Bolji uslovi života – to je opšti zahtev stotina hiljada demonstranata u Libanu. „Jedino dobro što je političarima pošlo za rukom, jeste da su nas ujedinili“, rekla je jedna od učesnica protesta. Na ulicama su Libanci svih veroispovesti i starosnih grupa. Protesti su izbili 17. oktobra najviše zbog najavljenih povećanja poreza na benzin, duvan i onlajn-pozive putem aplikacija kao što je Vocep.

U Bejrutu je narednog dana bilo nereda, ali nakon toga je raspoloženje na ulicama poprimilo karakter narodnog slavlja. Demonstracije su se brzo proširile na čitavu zemlju, bez obzira da li se radi o regionima gde šiiti Hezbolaha vode glavu reč ili o onima koji su pod regularnom vlašću premijera Saada Haririja.

Demonstranti traže okončanje korupcije, ostavku Haririjeve vlade, nove izbore i kraj političkog sektašenja.

Centar Bejruta je prava ilustracija za razloge protesta u Libanu. Nekada je to bilo mesto na kojem se videla sva raznovrsnost grada – danas je ta četvrt privatizovano utvrđenje posleratne elite sa parlamentom koji je delimično ograđen bodljikavom žicom. Svuda su skupe radnje i restorani a kirije za poslovni prostor i stanovanje su za većinu građana previsoke.

Protest bez lidera – za sada funkcioniše

Tokom protekle sedmice, građani su povratili kontrolu nad gradskim centrom. „Došla sam da kažem ovima što su na vlasti da se pokupe i nestanu odavde. Liban pripada nama. Hoćemo novi Liban i za to moramo zajednički da se izborimo“, rekla je jedna demonstrantkinja. 

Ono što bi moglo da oslabi pokret jesu tradicionalne podele u društvu, i zato se svaka pojedinačna grupa koncentrisala na „čišćenje svog dvorišta“. Tako suniti na Severu zemlje cepaju plakate sa portretom premijera Haririja, hrišćani pale slike maronitskog predsednika države Mišela Auna, a šiiti su digli poviku na Hezbolah i pevaju pesme protiv šiitskog pokreta Amal predsednika parlamenta Nabiha Berija.

„Svi znači svi“ jedan je od glavnih pokliča demonstranata. Oni žele da zajedničkim snagama zbace celokupnu političku elitu.

Na pitanje kako to učiniti – nema jedinstvenog odgovora. Dok jedni smatraju da bi protestni pokret trebalo da dobije strukturu i predstavništvo, drugi su protiv toga. Libanska novinarka Dijana Mukaled smatra da je dobro to što demonstranti nemaju konkretne predstavnike.

„Ovako mora biti bar još neko vreme, time održavamo pritisak na vlast. Ne treba terati demonstrante da se organizuju jer bi to moglo dovesti do podela“, kaže Mukaled.

Nejasno držanje vojske

Doduše, demonstranti još ne vide povod da imenuju nekakvo vođstvo. Četiri ministra hrišćanske stranke Libanske snage podnela su ostavke. Premijer Saad Hariri očito još ne namerava da to učini. On je najavio reforme, ali one za demonstrante ni izdaleka nisu dovoljne.

I Hariri, i vođa Hezbolaha Hasan Nasralah, i predsednik Mišel Aun, održali su govore koji su razočarali nezadovoljan narod. Svi su se vajkali da ih drugi sprečavaju u sprovođenju reformi. U međuvremenu su se demonstrantima pridružili univerzitetski profesori, sudije, ekonomisti. Studentima je omogućeno da zbog demonstracija odlože ispite.

Nije da se baš sve odvija mirno. Na severu zemlje je bilo sukoba demonstranata i policije, a u Bejrutu se vidi prisustvo armije na ulicama. Pripadnici Hezbolaha su u više navrata napali demonstrante u glavnom gradu.

Premijer Hariri je saopštio da će učiniti sve kako bi zaštitio demonstrante i da je vojska baš zbog toga na ulicama. Ali, vojska je već nekoliko puta nasilno otvarala ulice koje bi demonstranti blokirali – ona se nalazi između vlasti i demonstranata i teško je prozreti kako bi se postavila u slučaju da se situacija opasno zaoštri.

Ženska snaga

Ovo su, između ostalog, i demonstracije modernih i neustrašivih žena. Od pre nekoliko dana, internetom se nezadrživo širi video-snimak na kojem se vidi kako jedna devojka nogom udara naoružanog telohranitelja libanskog ministra obrazovanja Akrama Čehajeba.

Anonimna demonstrantkinja je ubrzo nazvana „libanskom Larom Kroft“, a sigurno da nije jedina koja je spremna da rizikuje svoju kožu u borbi za promene. U ovim demonstracijama učestvuje više žena nego ikada pre.

Ogromna većina njih, međutim, odbija primenu nasilja. No, žene su najčešće na čelu protestnih povorki. To smeta mnogima u arapskom svetu, gde se o ovim demonstracijama mnogo diskutuje – ne bez ironije, skepse i podrugivanja.

No, libanske demonstrantkinje na to otresito odgovaraju i same se rugajući „muškom šovinizmu“ mnogih novinskih komentatora u Egiptu ili Saudijskoj Arabiji.

Prevazilaženje verskih podela?

Liban je vrlo kompleksno uređena država koja se po okončanju francuske vladavine 1943. opredelila za podelu vlasti između šiita, sunita, druza i različitih hrišćanskih grupa. Taj sistem ima svoju dobru stranu: i danas se garantuje da u političkom sistemu nijedna grupa neće biti dominantna.

Izbori su nominalno slobodni, a mediji su u toj zemlji slobodniji nego u susedstvu, mada često služe kao glasila pojedinih grupa.

Loša strana ove multikonfesionalne demokratije je u tome što pomenute grupe ipak podrivaju i blokiraju jedna drugu, a imaju i običaj da za svoje ciljeve traže i podršku iz inostranstva kako bi na unutrašnjepolitičkom planu bolje mogle da sprovedu svoje interese. Ali, one zato često postaju i oruđe u rukama inostranih „sila-zaštitnica“ poput Saudijske Arabije, Sirije, Irana ili zapadnih država poput Francuske i SAD.

Osim toga, svaka verska grupa je od samog početka razvijala svoje stranke i strukture, što je značilo i da umesto jednog postoji više sistema korupcije i nepotizma.

Uz to je Liban, pored jednog velikog građanskog rata i više decenija faktičke vlasti Sirije, morao da pretrpi i ogromne talase izbeglica sa palestinskih i sirijskih područja, kao i više krvavih sukoba sa susednim Izraelom.

No, aktuelni protesti su neka vrsta demonstracije zajedništva svih verskih grupa, što ranije nije bila baš česta pojava. Demonstranti ne pokazuju strah. Osećaju međusobnu povezanost i snagu, kao što kaže Dijana Mukaled:

„U Libanu sam doživela građanski rat, ubistva, sirijsku okupaciju, mnogobrojne proteste“, kaže, „a ovo što se sada dešava je nešto posebno – od toga nećemo tako lako odustati.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android