Naprednjački aršin za DNK

Ekonomska i socijalna politika Srpske napredne stranke omogućiće „zdravu porodicu i naprednu decu“, navodi ova partija u svom političkom programu iz 2011. godine, koji je i dalje na snazi i dostupan na internet-prezentaciji SNS (pdf možete preuzeti ispod ovog teksta). U poglavlju Socijalna politika i socijalna pravda oni predlažu osnivanje Nacionalnog genetičkog centra i niz mera kojima bi se „smanjilo rađanje dece sa određenim naslednim poremećajima, što bi društvu umanjilo finansijska potraživanja“.

„Da, to je eugenika, šta bi drugo bilo“, kaže nam profesor Štefan Kil sa Univerziteta Bilefeld, autor knjige o fenomenu eugenike, čitajući redove naprednjačkog programa. Nemačka istoričarka Kristijane Rotmaler dodaje: „Da nisam znala da ste citirali jedan program iz današnje Srbije, verovala bih da me pitate o debatama iz dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka u Nemačkom Rajhu. Srpska argumentacija koju ste mi naveli za ovu politiku je sablasna.“

Procvat u nacionalsocijalizmu

Eugenika je teorija koja zagovara veštačku selekciju živih bića kako bi se poboljšale fizičke i psihičke osobine ljudi putem abortusa i kontrole rađanja. Utemeljivač ove teorije je Fransis Galton, engleski prirodnjak i rođak Čarlsa Darvina, koji je zagovarao sprečavanje razmnožavanja duševno i telesno hendikepiranih. Ceo eugenički pokret ima san o savršenom društvu bez manje vrednih elemenata.

Najekstremnije oblike eugenika je imala u Nemačkoj za vreme Hitlerove vladavine. U svom manifestu Mein Kampf on piše: „Imaš dužnost da budeš zdrav zbog nacije i države“, a nacistička propaganda je sračunala da negovateljica za trogodišnjeg dečaka koji je „gluv, paralizovan i idiot“ košta državu osam maraka dnevno.

Na osnovu „Zakona o naslednim bolestima“ koji su nacisti doneli 1933. godine, 400.000 ljudi podvrgnuto je prisilnoj sterilizaciji kako bi se sprečilo nasleđivanje određenih bolesti, da bi 1939. godine počela i ubistva osoba s invaliditetom. Među njima su bili ljudi koji su bolovali od epilepsije, šizofrenije, nasledne slepoće i gluvoće, kao i ljudi „s teškim naslednim fizičkim deformacijama“, alkoholičari i oni s „urođenom slaboumnošću“, pod kojom su smatrali autsajdere u društvu – asocijalne, kriminalce i prostitutke. Žrtve prisilne sterilizacije više nisu mogle da dobiju decu, zbog čega su u pravilu doživotno bili pod teškim traumama.

Jesmo stručnjaci, ali ne znamo mi ništa

U programu naprednjaka prepoznaju se slične ciljne grupe, odnosno „osobe sa predispozicijama za danas uobičajene poremećaje, tipa kardiovaskularnih bolesti, gojaznosti, alkoholizma, psihičkih poremećaja“. Stranka predviđa osnivanje genetičke baze podataka, koja bi sadržala informacije o genetičkom potencijalu u pogledu predispozicija za napredak, ali i predispozicija za određene poremećaje, kao i uvođenje kompjuterskih programa za crtanje i analizu rodoslova. Šta bi sprovođenje ovog programa tačno značilo u praksi, pitali smo sve državne institute koji se bave prenatalnom dijagnostikom, ali su oni pod različitim izgovorima odbili da govore za DW. Isto je učinio i jedan privatni institut s nejasnim obrazloženjem da se oni zaista i bave prenatalnim genetičkim analizama, ali da nisu kompetentni da o tome govore.

Profesor Gerit Hohendorf sa Instituta za medicinsku istoriju i etiku iz Minhena kaže da se iz programa ne može jasno zaključiti kakva bi bila sudbina onih za koje planirani Genetički centar utvrdi da imaju predispozicije ka određenim bolestima „Mogućnosti prenatalne dijagnoze daju tehničke mogućnosti da roditelji sami donesu odluku o svom potomstvu, ali će oni u 95 odsto slučajeva odlučiti da ne zadrže dete za koje postoji mogućnost da dobije Daunov sindrom. Ipak, i dijagnoze mogu biti pogrešne u 1-2 odsto slučajeva.“ Ključno je pitanje, kaže naš sagovornik, da li postoji prikriveni pritisak na roditelje da odluče o kvalitetima svog budućeg deteta i osiguraju da njihova deca budu zdrava. Iz ovako sročenog programa SNS, Hohndorf naslućuje „nameru da se individue primoravaju na donošenje eugeničkih odluka“.

Pritisak na roditelje u programu naprednjaka ogleda se u predlogu da se osnuje genetičko savetovalište za roditelje koji već imaju dete sa određenim naslednim poremećajem, za buduće majke starije od 35 godina, žene s problemima začeća ili sa čestim spontanim abortusima, buduće roditelje s pozitivnom porodičnom anamnezom, odnosno rođacima s izvesnim poremećajima i bračne parove bez dece. „Savetovanje bi moralo da bude stvar individualnog izbora, ne vidim da se to pominje u programu“, kaže za DW stručnjak za eugeniku Pol Vajndling, profesor na Univerzitetu Oksford Bruks. „Individualno pravo građana garantuje da oni mogu da odluče kako god žele i to je jedini način da se izbegne bilo kakva prinuda. Takođe, podaci moraju da budu potpuno poverljivi i ne mogu se koristiti kao osnov za kažnjavanje bilo koga. I morali bi u potpunosti da budu lišeni etničkih elemenata“, zaključuje Vajndling.

Ravno političkom samoubistvu

U svest ljudi je kroz javni diskurs ukorenjen stav da treba biti savršen i zdrav, što buduće roditelje uvek iznova dovodi u moralne dileme. Aktivni eugeničari gotovo u potpunosti su nestali iz javnosti, „Ako biste pokušali da pronađete aktivne eugeničare danas, to ne bi bio nimalo lako posao“, priča profesor Štefan Kil. „Žestina s kojom političari i akademska zajednica reaguju na sam pomen eugenike je dovoljno jasan znak koliko su zastupnici ove teorije gurnuti na margine društva. U Evropi je eugenika postala tabu, i to u toj meri da bi otvoreno zastupanje državne strategije unapređenja rase bilo ravno političkom samoubistvu.“

Politički analitičari u Srbiji su složni u oceni da o tom delu programa naprednjaka verovatno niko nije ozbiljno razmišljao kad ga je pisao i da su politički programi u Srbiji uglavnom spisak lepih želja – ako su uopšte lepe. Politikolog Boban Stojanović iz organizacije Grupa za analizu i kreiranje javnih politika za DW kaže da su u Srbiji programi političkih partija uglavnom nesprovodivi i da je program naprednjaka nastao u specifičnom političkom trenutku. „Oni su bili suočeni sa snažnom kritikom zato što nemaju program, pa je on objavljen tek tri godine nakon osnivanja partije, tako da je veoma moguće da su delovi programa pisani bez ozbiljnije recenzije i čitanja onih koji su o njegovom usvajanju odlučivali“, objašnjava Stojanović.

Međutim, za razliku od dosadašnjih koalicionih vlada u kojima je pravo veta ostalih partnera uslovljavalo šta partije od svog programa mogu da unesu u program vlade, s apsolutnom većinom koju Srpska napredna stranka trenutno ima u parlamentu, ovaj, i dalje zvaničan, politički program mogao bi biti u potpunosti sproveden u delo. Ali da li će naprednjaci svoj mandat iskoristiti da u Srbiji zaista i sprovedu sporne delove programa? Na to pitanje do zaključenja ovog teksta niko iz Srpske napredne stranke nije bio spreman da odgovori.