Napetost na granici
28. avgust 2018.
„Moramo kući pre zalaska sunca jer grupe Brazilaca patroliraju gradom i hapse Venecuelance“, kaže Gustavo Lukes koji je pre pet meseci napustio Maturin na obali Venecuele i pobegao u Brazil. On, kao i veliki broj migranata koji se trenutno nalaze u pograničnom gradu Pakaraima, osećaju se ugroženim od strane Brazilaca.
Brazilske kriminalne bande nedavno su protestovale protiv Venecuelanaca. Tom prilikom su iz tog mesta proterali oko 1.200 migranata. Nakon što su napadnuti motkama i kamenjem, migranti se ne usuđuju da uveče izađu na ulicu. Povod za izgrede bio je napad na Brazilca koji je vlasnik jedne prodavnice.
Migel Angel Garsija, čiji je šator zapaljen u napadu, izgubio sve što je imao, uključujući i lične dokumente. „Policija ne preduzima ništa protiv motorista koji se voze ulicama. Prema nama se ponašaju kao prema životinjama“, kaže Migel Angel Garsija.
„Mirovni konvoj“
Iako policija negira takve navode, članovi kriminalnih bandi navode da su organizovali proteste održane u subotu (25.8), kao i to da postoje civilne patrole.
„Venecuelancima bih savetovao da uveče ne izlaze na ulicu jer je to opasno i može loše da se završi“, kaže Vendel Lima, jedan od članova tih „civilnih patrola“. Taj 31-godišnjak učestvovao je u subotnjim akcijama, ali negira da su civili primenili silu. „Radimo samo ono što smo dogovorili s policijom. Ako naiđemo na nekog Venecuelanca, odmah zovemo policiju“.
Za penzionisanog učitelja Fernanda Abreu konvoj automobila koji se kreće ulicama služi za to da migrantima pokaže da nisu dobro došli. „Sprečićemo ih da ovde žive. Mi samo branimo naše kuće“, kaže Abreu i zahteva veće kontrole prilikom ulaska državljana Venecuele u saveznu pokrajinu Roraima. „Skoro svi koji se ovde nalaze su kriminalci koji iskorišćavaju svoju decu i teraju ih na prosjačenje“.
Ministar za bezbednost Raul Jungman odbacije optužbe da je vlada premalo pomogla u vezi sa iznenadnim talasom migranata koji je zahvatio zemlju. Prilikom posete jednom izbegličkom centru, najavio je da će ulicama patrolirati i državne snage bezbednosti.
„Želimo da sprečimo veliko grupisanje migranata u gradovima kao što je Pakaraima. Organizovaćemo privremene smeštaje između granice i Boa Viste, glavnog grada ove pokrajine“. Jungman takođe kaže da granica između Brazila i Venecuele neće biti zatvorena i da je situacija u regionu pod kontrolom.
Sveštenik postaje neprijatelj stanovništva
Sveštenik Hezus Bobadilja drugačijeg je mišljenja: „Tvrdnje da u gradu vlada mir nisu tačne. Niko ne zna šta će se dogoditi. Nasilje se oseća u vazduhu“. Taj Španac, inače rođen u Maroku, najveći je zagovornik prava migranata u gradu i domicilno stanovništvo na njega gleda kao na neprijatelja. „Već sam izgubio polovinu vernika koji su dolazili u crkvu“, kaže Bobadilja i dodaje da je vožnja automobilima kroz grad „za mir“ u stvari patrola, a ne mirovni napori.
Dojče vele je pratio jedan takav auto-korzo kroz grad. Na automobilima su tom prilikom bili zalepljeni plakati na kojim se poziva na mir i borbu protiv ksenofobije među stanovništvom. „Vozimo se kroz grad i molimo za mir. Ne možemo da primimo toliko ljudi. Mnogi su došli da kradu“, kaže učiteljica Neura Kosta.
Zbog veoma napete situacije znatno se smanjio broj Venecuelanaca koji traže zaštitu. Do protekle subote granicu je u proseku dnevno prelazilo između 800 i hiljadu migranata. Međutim, sada samo polovina od tog broja želi da pređe granicu.
Hoze Garcez je proteklog vikenda došao na granicu i sa porodicom želi u Boa Vistu. „Nakon nedavnih napada se bojimo. Ne znamo šta je sledeće. Nemamo novca da odemo do Boa Viste“.
Još uvek bolje nego u Venecueli
Garcez sa više stotina venecuelanske srednje klase preko dana u Pakaraimi pokušava da dođe do vode i hrane, a uveče se vraćaju na venecuelansku stranu i noć provode u odmaraliütvu za vozače kamiona.
Tamo su cele porodice, čak ima i dece i staraca. Nemaju pitke vode, a mnogi kao krevet koriste kartonske kutije. Venecuelanski vojnici svakog jutra teraju migrante iz prostorija koje ima sasvim drugu nameru. „Ovo je ponižavajuće. Osećamo se kao životinje. Međutim, još uvek je bolje nego ono zbog čega sam pobegao. Tamo nemam ništa“, kaže Garcez. „Pre četiri meseca umro mi je najmlađi sin. Za njega nisam imao lekove. Ubila ga je venecuelanska vlada“.
Garcez je u međuvremenu prodao poslednji mobilni telefon koji je imao. Tako je dobio neophodnih 120 brazilskih reala i kupio autobusku kartu za sebe, suprugu, majku i petoro dece kako bi nastavili putovanje. „Nadam se da nas tamo negde neće napasti kao što se desilo ovde sa Venecuelancima“.