Najvažnije činjenice o pravu na azil u EU
15. jun 2018.
Azilantska politika trenutno je velika sporna tema za stranke koje sačinjavaju nemačku vladu. CDU,CSU i SPD imaju različite stavove p pitanjima kao što su koliko izbeglica može da uđe u Nemačku i kako se prema njima odnositi.
Kakva su međutim pravila kojih moraju da se pridržavaju – ne samo u Nemačkoj, već u čitavoj Evropskoj uniji? Sasvim je jasno da evropska pravila za azilantsku politiku, ali i za druge teme, važe za sve zemlje-članice. Ipak, do samih zemalja-članica je kako će one da tumače ta pravila i kako će da ih primene u skladu sa svojim zakonima. Zbog toga, kod nekoliko tačaka, i dalje postoje velike razlike među državama-članicama.
Dablinski sporazum
Izbeglice koje u Evropi podnesu zahtev za azil, ne mogu to da urade u bilo kojoj zemlji. Od 2003. godine moraju da se pridržavaju Dablinskog sporazuma u kome se navodi da izbeglice moraju da podnesu zahtev za azil u zemlji-članici EU u koju su prvo došle.
Zemlje-članice EU ne pridržavaju se uvek tog pravila. Naime, neke zemlje same odlučuju da li će uzeti u razmatranje zahtev za azil, iako je podnosilac prvo došao u neku drugu zemlju. Nemačka je recimo više puta obustavila prebacivanje izbeglica u druge zemlje – od leta 2017. godine, na primer, izbeglice se iz Nemačke više ne vraćaju u Mađarsku. Razlog: zabrinutost za njihovu bezbednost. Evropska komisija prebacuje Mađarskoj da izbeglicama otežava da podnesu zahtev za azil, što nije u skladu s pravilima EU.
Među razlozima za nepoštovanje Dablinskog sporazuma mogla bi da bude i sumnja u socijalne standarde u drugim zemljama EU. Tako npr. Nemačka dugo nije vraćala izbeglice u Italiju, jer tamo nisu imale adekvatan smještaj.
Raspodela izbeglica
Bez obzira na izuzetke, Dablinski sporazum doveo je do toga da zemlje-članice koje se nalaze na spoljnim granicama EU, moraju da se bore s veoma velikim brojem izbeglica. Već duže vremena se pokušava da se dogovori tzv. izbeglička kvota o raspodeli izbeglica kako bi se Italija i Grčka rasteretile. Radi se o tome da se broj izbeglica koje neka od zemalja-članica EU treba da prihvati, mora odrediti prema broju stanovnika u toj zemlji.
Međutim, usvajanje takvog pravila do sada nije uspelo pre svega zbog protivljenja nekih država. Poljska, Mađarska, Slovačka i Češka odbijaju da prihvate izbeglice koje im se „na silu dodeljuju“. Evropska unija je 2017. godine pokušala da realizuje tzv. Program relociranja, na osnovu kojeg bi 160.000 izbeglica iz Grčke i Italije bilo raspoređeno u druge zemlje-članice EU. Oko 26.000 od tog broja, raspoređeno u je druge zemlje-članice.
Granična kontrola u šengenskom prostoru
Šengenski prostor ne pokriva kompletno područje Evropske unije. Nisu sve zemlje članice EU ujedno i članice Šengenskog prostora (npr. Bugarska, Rumunija, Hrvatska). Ali, zato su neke zemlje-članice Šengenskog prostora, a nisu članice EU (npr. Island i Norveška). Unutar Šengenskog prostora ljudi mogu nesmetano da se kreću jer nema graničnih kontrola. Međutim, ta pravila ne važe uvek.
U okviru izbegličke krize Nemačka je 2015. godine uvela granične kontrole kako bi sprečila da veliki broj izbeglica ne uđe u Nemačku, a da prethodno ne budu provereni njihovi dokumenti. Kontrola je trebalo da bude kratkoročna, ali je stalno je produžavana – poslednji put u novembru 2017. Nemačka vlada u međuvremenu kontrolu granica opravdava pretnjom po bezbednost odnosno terorističkim pretnjama.
Smeštaj izbeglica
Različito tumačenje pravila EU od strane zemalja-članica, odlučujuće je kada je reč o pitanju tretmana izbeglica koje čekaju da njihovi zahtevi za azil budu obrađeni. Neki aspekti strogo su propisani. Tako, na primer, podnosilac zahteva za azil mora da ima pristup tržištu rada najkasnije devet meseci nakon što je podneo zahtjev.
Druga pravila nisu tako jasno. Prema međunarodnom zakonu o izbeglicama, smeštajni kapaciteti za izbeglice moraju da budu u skladu s ljudskim pravima. Zemljama-članicama EU prepušteno je da same odluče kako će to da izgleda. Upravo, kada je reč o smeštaju tražilaca azila, standardi su kod članica EU različiti.
Izbeglice su na primer smeštene u prenatrpanim izbegličkim domovima ili zgradama bez dovoljnog broja sanitarnih čvorova. Nije retkost ni da izbeglice u pojedinim zemljama budu smeštene u šatorska naselja. Takvi uslovi podstakli su Nemačku da ne poštuje Dablinski sporazum i ne vraća izbeglice u druge zemlje Evropske unije.