Nacisti su bili loši špijuni CIA

Klaus Barbi bio je ozloglašeni nacista. Taj gestapovac ušao je u istoriju kao koljač iz Liona. Proteklo je međutim nekoliko decenija pre nego što je izveden pred sud da odgovara za zločine koje je počinio. Barbi je bio doduše ratni zločinac – ali je nakon Drugog svetskog rata ostao neotkriven. Imao je moćnog saveznika: Američku kontraobaveštajnu službu. Tek kada su u Boliviji otkrili njegov identitet i potom ga 80-ih godina prošlog veka izručili Francuskoj, na svetlo dana izbila je činjenica da su Barbi, kao i neki drugi visoko pozicionirani nacisti, nakon Drugog svetskog rata radili za američke obaveštajne službe.

Nepoznat tačan broj agenata

Sada su američki istoričari sveobuhvatno analizirali to poglavlje istorije kao i kvalitet informacija koje su davali tzv. „naci-špijuni“. Nakon uvida u dokumenta koje su otvorile američke tajne službe, stručnjaci su ustanovili da je za Amerikance radilo oko 1.000 nacista. Ta procena bazirana je na dugotrajnoj analizi dokumenata, izjavio je istoričar Norman J.W. Goda, inače profesor za studije o holokaustu na Univerzitetu Florida.

Nisu međutim svi dokumenti dati na uvid istoričarima. Neki su verovatno iščezli. Pored toga, brojka od 1.000 nacista odnosi se na one koji su imali direktan kontakt sa američkim tajnim službama. Šta je međutim sa onima koji su sa Amerikancima imali indirektne veze?

Nije poznato u kojoj meri su nacisti koje su CIA i FBI angažovali kao svoje agente, i sami vrbovali bivše Hitlerove pomagače kao špijune. Američki istoričari se u svojoj studiji time nisu bavili. Studija nije obuhvatila ni veliki broj nacista iz Mađarske, Rumunije ili Ukrajine, koji nisu bili nemačkog porekla. I dok se tačan broj nacista koji su pretvoreni u špijune ipak ne zna, nema sumnje da je sadržaj i obim informacija koje su oni davali svojim novim poslodavcima bio neznatan.

Nikakve odlučujuće informacije

„Ni jedan od tih agenata, koliko nam je poznato, nije pružio neku odlučujuću informaciju, kada se, primera radi, radilo o situaciji pred blokadu Berlina, ili o nekom drugom važnom događaju“, izjavio je Goda za Dojče vele. „To se jednostavno nije desilo“. On tako pominje Vilhelma Hetla, koji je bio saradnik Austrijske službe bezbednosti (SD) i kojeg su vrbovale američke tajne službe. „U jednom momentu CIA je otkrila da su tajni izveštaji koje je slao bili bazirani na novinskim člancima koje je čitao.“

Nemci koje su regrutovali Amerikanci nisu bili dobri agenti, navodi Goda. To je dovelo do toga da su mnoge od njih prisluškivali sovjeti i kasnije ih vrbovali za njihove službe. Ali ono što je istoričare veoma iznenadilo bio je nedostatak informacija američkih tajnih službi o prošlosti njihovih agenata. Pri tome su dokumenta o njima često bila dostupna, naročito u američkoj zoni uticaja. „Drugim rečima, bilo je veoma jednostavno doći do informacija o tim ljudima“, zaključuje Gota.

Neverovatni slučajevi

Zbog nedovoljnog ispitivanja prošlosti agenata, vrbovani su i ljudi koji su lično bili uključeni u teške nacističke zločine. „Postojao je slučaj ranih pedesetih godina, kada je američka Služba za odbranu od špijunaže angažovala čoveka po imenu Herman Hefle. On je ranije bio vodeći saradnik Odilo Globocnika, austrijskog naciste i vođe SS-a, koji je u kontekstu „Akcije Rajnhard“ bio odgovoran za ubistvo više od milion Jevreja u Poljskoj. „To nije bio neki nepoznati saradnik Gestapoa“, ukazuje istoričar Norman Goda i dodaje: „Hefle je bio vodeći saradnik u kampanji istrebljivanja Jevreja u Poljskoj“.

„Američke tajne službe vrbovale su Heflea kako bi pratile rad desničarskih grupa na širem području Minhena i okoline, ne znajući zapravo s kim imaju posla“, naglašava Goda. „Neverovatna je činjenica da su uopšte uspostavili vezu s tim nacistom, koga su kasnije uhapsili saradnici službi bezbednosti Zapadne Nemačke.“

Pa ipak je, sa svim onim što se danas zna, teško paušalno kritikovati američke obaveštajne službe koje su kao agente vrbovale ljude sa teškom nacističkom prošlošću. „U SAD se tada smatralo da je zemlja duboko ugrožena“, kaže Miha Brumlik, bivši šef frankfurtskog Instituta Fric-Bauer za istraživanje zločina holokausta. „Moralna pitanja, kada se radilo o otklanjanju opasnosti od Sovjetskog Saveza, bila su od drugorazrednog značaja“.

„Ne sme se zaboraviti ni da je 50-ih godina u SAD vladao paničan strah od komunista, poznat pod pojmom 'Makartizam'. Pod tim okolnostima Amerikanci nisu oklevali da u svoje službe vrbuju i zločince, kako bi suzbili novog, kako se tada smatralo, neverovatno opasnog protivnika“, rekao je Brumlik.

Na pitanje da li se iz toga nešto naučilo za budućnost, naučnici odgovaraju skeptično. „U prirodi tajnih službi je da sarađuju sa ljudima problematičnog karaktera. Ako uopšte postoji neka pouka, onda bi ona morala da glasi da svaka tajna služba mora dobro da poznaje ljude koji je snabdevaju sa informacijama“, zaključuje američki istoričar Gota.