Nacionalna šizma u senci Velikog rata

Pitanje krivice za Prvi svetski rat dugo se smatralo definitivno rešenim. Kao i sve druge države saveznice, i Grčka je 1919. u Versaju potpisala mirovni sporazum kojim se krivica za rat pripisuje isključivo Nemačkoj i njenim saveznicima. Međutim, u poslednje vreme ima i diferenciranih stavova, čak i onda kada glavni krivci i dalje ostaju isti.

Tanos Veremis, profesor novije istorije na univerzitetu u Atini kaže: „Bila je to velika greška Nemačke, to što se naoružala i krenula u sukob. Nemačka je tada bila zemlja u ekonomskom poletu, mogla je da dominira Evropom bez upuštanja u sukobe. Pre je Engleska imala interes da dođe do direktne konfrontacije, i u retrospektivi, taj rat je Engleskoj zaista mnogo više koristio nego Nemačkoj.“

Politikolog iz Atine Veremis smatra da je time odgovoreno na pitanje o odgovornosti Srbije: Gavrilo Princip je ubio prestolonaslednika Austrougarske i tako pokrenuo rat, međutim atentat u Sarajevu nije bio pravi razlog za rat već samo njegov okidač.

Meletis Meletopulos, politikolog iz Atine, docent na Akademiji ratne marince, smatra da je rat izbio zbog geopolitičkih interesa. Saveznici su hteli da spreče Nemačku da kolonizuje oslabljeno Osmanlijsko carstvo i na taj način preuzmu kontrolu nad istočnim Sredozemljem i naftnim rezervama na Bliskom istoku. Širenjem nemačkog uticaja, britanska imperija bila bi oslabljena, ako ne i potpuno „uklonjena“, smatra taj politikolog koji je doktorirao u Ženevi.

Svetski rat – nastavak Balkanskih ratova

Paklu svetskog rata prethodili su Balkanski ratovi (1912-1913), koji su zapečatili raspad Osmanlijskog carstva na jugoistoku Evrope. Ti ratovi su Grčkog doneli planinski region Epir, istočne delove Trakije, kao i veliki deo regiona Makedonije, a potom je došao i Krit. Grčka je, dakle, za samo nekoliko godina uspela da udvostruči svoju teritoriju. Zasluge za to pripisane su liberalnom premijeru Elefteriosu Venizelosu, koji je sarađivao sa Velikom Britanijom i Francuskom, ali i konzervativnom kralju Konstantinu, koji je bio okrenut Nemačkoj, između ostalog i iz porodičnih razloga – monarh je bio oženjen pruskom princezom Sofijom, sestrom poslednjeg nemačkog kralja Vilhelma II.

Na početku su Konstantin i Venizelos išli istim putem, međutim razvoj događaja posle Sarajevskog atentata doveo ih je pred dilemu na koju su različito reagovali: Venizelos je bio za brzi ulazak u rat na strani saveznika, dok je monarh bio za neutralnost, koja bi koristila Nemačkoj. Taj konflikt doveo je do podele u zemlji koja je umalo ličila na građanski rat i koji je u istoriji Grčke poznat kao „Velika šizma“. On i danas uznemirava duhove. Pritom su Venizelos i Konstantin u suštini imali isti cilj: da obezbede sve teritorije dobijene balkanskim ratovima, posebno Makedoniju.

Venizelos je ispravno primetio da bi neutralnost za Grčku bila katastrofalna, ocenjuje profesor Veremis i to obrazlaže ovako: „Ako Engleska dobije rat, Srbija bi dobila Makedoniju. Ako pobedi Nemačka, Makedoniju bi dobila Bugarska. Dakle za Grke je bilo bolje da igraju tu partiju pokera i da se odluče za jednu stranu – najbolje za Engleze, koji su kao velika pomorska sila imali dobre šanse da pobede.

„Velika šizma“ ostavila je duboke tragove u grčkom društvu. Decenijama su političkom scenom vladali nasilje i osveta. Pod pritiskom zapadnih sila, kralj Konstantin je svrgnut, ali je i Venizelos više puta morao da se povlači, sve dok 1935. nije definitivno otišao u egzil, u Pariz, u kojem je godinu dana kasnije usamljen i umro.

Zar taj harizmatični političar nije mogao da predvidi šizmu? Tanos Veremis, smatra da je mogao, ali da nije imao alternativu: „Morao je da se odluči između podele nacije i nacionalne katastrofe zbog gubitka Makedonije.“

Meletis Meletopulos smatra pak da Venizelosu nije toliko bilo stalo do teritorije. Više mu je bilo stalo do podrške koju bi posle rata mogao da dobije za ostvarenje takozvane „Velike ideje“: ponovo ujedinjene „Velike Grčke“ nastale na račun Osmanlijskog carstva koje se raspadalo. Venizelos je računao na tursku Egejsku obalu, Istanbul koji se u Grčkoj i dalje zove Konstantinopolj, po vizantijskom caru Konstantinu.

Istorijski poraz na turskom tlu

„Venizelos je verovao da je prepoznao priliku koja se ukazuje jednom u hiljadu godina, priliku da se vrati u Malu Aziju, u Konstantinopolj“, smatra Meletopulos. Preduslov za to bilo je da se Grčka u Prvom svetskom ratu bori na strani Engleske i Francuske. Kao što je poznato, taj račun mu je propao, i to ne zbog Nemačke, već zbog Britanije, jer Engleska uopšte nije bila zainteresovana da Grčka postane regionalna sila, smatra Meletopulos.

Tek poslednjih decenija se na „Povratak u Konstantinopolj“ gleda kao na nacionalističku megalomaniju. Sporni su međutim razlozi kojima se tumači totalni poraz grčke vojske na turskom tlu 1922. godine. Činjenice su sledeće: posle rata, Venizelos je od saveznika dobio mandat da izgradi zaštitnu zonu oko luke Smirne, današnjeg Izmira, u kojoj je živelo desetine hiljada Grka. Mandat je bio toliko proširen da je Grčka u leto 1921. prodrla na 100 kilometara od Ankare. Predvođena Kemalom Ataturkom, turska vojska ne samo da se odbranila, već je Grke potisnula sa Egeja. Na obe strane bilo je zločina.

Debata o uzrocima i posledicama tog istorijskog poraza i danas uzbuđuje Grke – više nego bilo koji događaj u Prvom svetskom ratu. Neki glavnu odgovornost svaljuju na Venizelosa ili njegove političke protivnike, drugi govore o zaveri iz inostranstva. Uglavnom se ne pominje da je Grčka dvadesetih godina bila umorna od rata, kaže Meletopulos i navodi primer iz svoje porodice: „Brat od strica mog dede je deset godina bio vojnik u mestu Tripi na Peloponezu. Kod kuće je ostavio trudnu ženu i kada se vratio, nije mogao da prepozna svoje sopstveno dete.“

Već 1920. godine Venizelos je izgubio parlamentarne izbore, mada je tada bio na vrhuncu moći, kaže Meletopulos i zaključuje: „Tako je to. Kad ti je dete deset godina na frontu, hoćeš da ti se vrati. Onda je svejedno šta se događa u Koniji u Turskoj.“

Autor: Janis Papadimitriu/ dr
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U ponedeljak 17. marta 2014. objavljujemo tekst:
Nedovršena slagalica stara 100 godina