Na kakve priče birači padaju
5. novembar 2018.
DW: Vi ste profesionalni scenarista i neko ko uči ljude da pričaju priče. Kako populistički političari uspevaju da ispričaju tako prijemčive stvari za birače?
Jorn Preht: Pri kreiranju radnje filma često čujemo za princip KISS – Keep it simple and stupid (Neka bude jednostavno i glupo). Treba napraviti priču koju svi razumeju. Čini se da su populistički pokreti bili veoma efektni u stvaranju prostih, lakih i razumljivih priča. Tu ima nekih obaveznih sastojaka. Jedan je katastrofa, propast neke vrste. Mi, heroji naših priča, smo u nekakvoj smrtnoj opasnosti. Onda dolazi trzaj i mi uzvraćamo udarac.
U tipičnim populističkim pričama videćete da se evocira kriza ili nazadovanje. To je jedan od osnovnih elemenata njihove argumentacije. Drugi su recimo naporedno razlikovanje običnih ljudi nasuprot elite, a tu su i teorije zavera o zlehudim intrigama te elite. Koristi se pri tome veoma moralizatorski diskurs.
Ako pogledate Donalda Trampa, ili ono što čini Alternativa za Nemačku, da li oni koriste te elemente?
Da. Trampov slogan „Make America Great Again“ ukazuje da trenutno postoji kriza. Pitanje je zašto Amerika više nije velika? Ko je kriv? Naravno, Demokrate i elite. On je milioner. On je deo elite. Populisti poput Trampa vide sebe kao direktne i jedine izvršitelje istinske narodne volje i pretvaraju se da brane narod od korumpiranih i parazitskih elita.
U poimanju populista sa desnog krila, ove elite se udružuju sa parazitima poput muslimana, Meksikanaca ili stranaca uopšte. Tako je, u toj priči, Tramp poslat od Boga da odbrani narod od zala modernog vremena. To je apsolutno pojednostavljivanje društva. Način na koji populisti ispredaju priče mora da igra na kartu osećanja – jedno od njih je nostalgija, a druga bitna stvar je strah od nepoznatog.
Dakle nostalgija, strah, ali i nada koju donosi novi „heroj“?
Da. To je zanimljivo jer je nada koja se ulaže u populističkog lidera zapravo nada da će stvari biti jednostavnije nego što jesu. To psihološki, čini mi se, dolazi iz porodičnih struktura. Ideja da će se otac već pobrinuti za ovo ili ono. Populistički pokreti teže muškim liderima, često se vraćaju u pedesete kada je muž radio, a žena bila kući. Donald Tramp je mačo iz pedesetih na neki način. Postoji i nostalgija za rodnim ulogama. Oni misle da je svet bio manje komplikovan, ali jedina je istina da su žene tada bile više potlačene, a ne da je život kao takav bio jednostavniji.
Da li populistički narativ u raznim zemljama funkcioniše na isti način? Imamo li iste elemente recimo u Brazilu, SAD, Mađarskoj i Nemačkoj?
Zapanjujuće, ali da. To su vrlo različite kulture, ali osećaj nostalgije ili pretnje ili čežnja za figurom oca-lidera su izgleda načelno ljudski. To funkcioniše u mnogim zemljama.
Ako su emocije važne, kakva je moć činjenica?
Kada pomislimo na Donalda Trampa, nekada pomislimo da su činjenice postale nebitne. Oni biraju činjenice. Naravno da ne vole kritiku jer kritika uvek pokreće diskusiju, a diskusija uvek znači da je svet komplikovaniji nego što oni kažu.
*Nemački scenarista, reditelj i glumac Jorn Preht (51) je profesor scenarija i audovizuelnih medija na Štutgartskom Univerzitetu za medije i jedan od osnivača Instituta za istraživanje primenjene naracije. Autor je brojnih scenarija za televiziju i film i nekoliko zbirki priča.