Baš Mađarska, baš Izrael: oni koji smatraju da poznaju koordinate svetske politike, mogu samo da se čude prijateljskom dočeku koji je izraelski šef vlade Benjamin Netanjahu priredio svom mađarskom kolegi po dužnosti Viktoru Orbanu. I tako je zaista mnogim Izraelcima: oni se čude.
Zar nije isti taj Orban upravo rehabilitovao antisemitski režim koji je vladao pre i za vreme Drugog svetskog rata? Nije li baš on upravo pokrenuo gnevnu kampanju protiv Džordža Šoroša, jevrejskog milijardera mađarskog porekla, i time se uklopio u antisemitski kliše? Šta neko takav uopšte traži u Izraelu?
Ali, koordinate svetske politike su upravo počele da se menjaju iz osnova – slamaju se stare i sklapaju nove alijanse. Opozicija prema svetu, onakvom kakav je on postao posle sloma komunizma, svetu koji počiva na zajedničkim idejama i odlukama i koji se oslanja na međudržavne organizacije, jače ih spaja nego što bi pogled na istoriju mogao da ih razdvaja. Ovo je vreme dilova dvojice muškaraca.
Alfa-mužjaci se prepoznaju po tome što ih ne povezuju nikakve ideje i po tome što se ne obaziru na treću stranu. U Izraelu prezir prema multilateralnom svetskom poretku ima dugu istoriju. A ima i tvrdo racionalno jezgro: da se ta država potčinila odlukama Ujedinjenih nacija, danas je ne bi ni bilo. Umesto da promovišu sebe u takozvanoj zajednici država, generacije izraelskih političara su se uzdale u vojnu snagu prikačivši se za najjaču silu – SAD.
Zbog nipodaštavanja multilateralnih rešenja, Izrael je svuda u svetu postao predmet divljenja alfa-mužjaka. Kako Netanjahu, tako i Putini, Erdogani, Trampovi svako manifestovanje međunarodne volje smatraju dokidanjem sopstvene slobode delanja. I to iz najrazličitijih razloga: jedni zabranjuju kritike na račun svog ophođenja sa slobodnim medijima i pravosuđem, ili svog odbijanja da prime izbeglice. Drugi hoće da mimo svih međunarodnih trgovinskih sporazuma svakoj zemlji koja kupuje njihove proizvode nametnu svoje uslove a neće da za njih budu nadležna nikakva ljudska prava ni međunarodno pravosuđe.
Niko od njih neće da poboljšava često problematične organe svetske zajednice, već hoće da ih ukine ili im bar okrene leđa. Izrael, kako to misle bregzitaši ovog sveta, pokazuje kako se to radi. Bolje je delati sam! Netanjahu i Orban su pravi primer za to.
U očima pristalica nove samosvojnosti država, Evropska unija je glasnik sveta koji propada. Čitava njena logika se bazira na dogovoru, a ono što je zajednički dogovoreno nadziru stroge institucije. I još nije dovoljno da se ti principi primenjuju samo u okviru zajednice – EU ih još i izvozi: onaj ko želi da postane njen član ili da tesno sa njom sarađuje, mora da poštuje pravila i da se potčini određenim vrednostima.
Netanjahu je otvoreno rekao da mu se to ne dopada: da je EU jedina međunarodna organizacija koja svoju pomoć Izraelu povezuje sa uslovima. Ne treba poučavati druge zemlje, sekundira mu Viktor Orban: svaka država je jedinstven organizam koji ima sopstvene interese i dobro čini ako ih brani.
No, za Izrael bi moglo postati opasno ako bi i drugi sledili taj primer. Izrael uostalom postoji samo zbog nacionalizma drugih. Zbog iluzije da su nacije neka vrsta prirodnih organizama, takoreći velike porodice, u Nemačkoj, ali i Mađarskoj i drugde u Srednjoj Evropi, Jevreji su decenijama izopštavani, progonjeni i ubijani.
Formula „jevrejsko-hrišćanskog temelja“ na kojem navodno počivaju evropske nacije, i koju i Viktor Orban rado uzima u usta, predstavlja laž. Mađarstvo o kojem šef vlade rado govori, baš kao i nemstvo, nastajalo je uz diskriminaciju Jevreja.
Kada Orban sada govori o jevrejskom nasleđu Mađarske, o jevrejskom poreklu mađarskih narodnih pesama i oslanjanju mađarske himne na jednu jevrejsku tužbalicu, to nisu reči u prilog raznovrsnosti. To je izraz novog, lažnog jedinstva. A ko tu pripada, to u „iliberalnoj demokratiji“ uvek određuje većina.
Danas izopštavanje pogađa muslimane. Niko ne bi trebalo da se čudi ako se sutra ono ponovo usmeri na Jevreje. To je i sada već pomalo slučaj. I pored toga što se kune u „jevrejsko nasleđe“, Orban ni rečju ne pominje holokaust. A diktatora Mikloša Hortija zove „izuzetnim državnikom“ – baš čoveka koji je još 1920. uveo numerus clausus za Jevreje, a kasnije po uzoru na Nemačku doneo zakone o rasi i poslao stotine hiljada ljudi u Aušvic.
Tamo gde se nacionalistički propoveda, Jevreji su uvek među žrtvama. Utoliko su koordinate svetske politike ostale iste.
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa. Sve kolumne pročitajte ovde:Moja Evropa