Muškarci zatočeni u Ukrajini: Fali im jedan pečat

Andrej živi u inostranstvu duže od decenije, ali je došao u Ukrajinu sredinom februara – na sahranu ocu. Trebalo je da ostane nekoliko dana, a onda se vrati u Majami gde živi.

No kad je Rusija napala, Kijev je zabranio muškarcima između 18 i 60 godina da napuste zemlju. Andrej je tako ostao zaglavljen sa jednim koferom punim zimske odeće.

Supruga se vratila u SAD, sestra i majka su izbegle u Letoniju. Andrej je zato očajan, i na sve načine pokušava da se vrati na Floridu, svojoj ženi i svom poslu. I normalnom životu.

Zvuči kao loša sreća, ali slučaj ovog čoveka nikako nije usamljen. Recimo, Vitalij, medicinski tehničar koji radi u Češkoj, takođe je ostao zaglavljen u Ukrajini dok je bio u poseti roditeljima. Vito, zaposlen u muzeju u Ujedinjenim Emiratima, sada je ostao bez prihoda za porodicu jer ne može da napusti Ukrajinu.

DW je pričao sa osmoricom ljudi u sličnoj situaciji, a većina je zamolil da ne pominjemo prezimena kako ne bi trpeli posledice.

Fali jedan pečat

Neki rade i dalje, putem interneta, ali je većina odvojena od porodica. Svi kažu da im je zabrana napuštanja Ukrajine poremetila život, a neke je bacila u besparicu.

„Ne mogu da razumem zašto su vlasti donele ovakvu odluku“, kaže nam Andrej. „Verovatno ne žele da se bave nama jer nas je samo par hiljada.“

On je pokrenuo grupu na mreži Telegram kako bi se povezao sa drugima koji imaju isti problem. Ima za sada 130 članova, ali je sapatnika sigurno daleko više.

Ovi ljudi dobro znaju šta je birokratska kvaka 22. Naime, zvanično Ukrajincima koji imaju boravište van Ukrajine nije zabranjeno da odu. Ali, kao dokaz se ne priznaju boravišne dozvole iz drugih zemalja.

Potreban im je poseban pečat u pasošu da ne žive u zemlji, a taj se pečat u ratnom haosu ne može dobiti. Takav pečat pre rata nije bio obavezan i praktično ničemu nije služio.

„Na papiru, mi smemo da idemo kući“, kaže Mikola, naučnik koji radi u Nemačkoj. „Ali u praksi ne možemo.“

Nakon pritiska putem Fejsbuka, Granična policija je potvrdila da ovim ljudima treba pečat. „Ako žive u inostranstvu, ali nisu registrovali odlazak prema zvaničnoj proceduri, oni nažalost ne mogu da napuste Ukrajinu.“

Nemoguća misija

Sada, da bi se pečat dobio, ljudi prvo treba da dobiju dozvolu kancelarije za migracije, da se odjave iz lokalnog registra vojnih obveznika i da odjave adresu u Ukrajini. Čak i pre ruske agresije, za takvu proceduru je trebalo tri meseca.

Danas je nemoguće – čak i na zapadu zemlje, gde nema ruskih napada, mnoge administrativne kancelarije su zatvorene. „To je kao nemoguća misija“, kaže Mikola.

U kancelariji u Kijevskoj oblasti, gde je Andrej registrovan, za DW je potvrđeno da mu se trenutno ne mogu izdati potrebna dokumenta jer nemaju pristup datotekama.

Procenjuje se da je od oko šest miliona Ukrajinaca koji žive u inostranstvu svega nekoliko stotina hiljada pre rata prošlo proceduru i dobilo famozni pečat.

„To nisu patriote“

Oleksandr Diubanov, menadžer u jednoj nemačkoj fabrici za proizvodnju plastike u Letoniji, kaže da je već pao u depresiju. Hteo je nakratko do Kijeva, po pasoš za novorođenog sina, a sada već tri meseca nije video porodicu.

Iz fabrike u Letoniji za DW kažu da su pokušavali da intervenišu u ambasadi – bez uspeha.

Ljudi sa kojima je pričao DW kažu da je dodatni problem i stigma koja pada na sve muškarce koji bi da napuste zemlju. Ratno pravo je produženo na još mesec dana. Iako ne moraju svi u rat, i dalje ne mogu napustiti zemlju.

„Kažu sram ih bilo, to nisu patriote. Ali mi samo hoćemo da radimo i hranimo porodice“, kaže Andrej. Priča da deo zarade donira za pomoć ukrajinskim volonterima i vojsci.

Ali, voleo bi da konačno ode kući na Floridu i vidi suprugu. „Razočaran sam Zelenskim i vrlo ljut na vlasti“, kaže on. Razume da postoje preče stvari od njegovog slučaja, ali smatra da ne traži mnogo – samo hoće kući.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.