Mržnja prema Jevrejima nikada nije nestala
14. oktobar 2019.
Na vest o neuspelom napadu na singaogu u Nemačkoj morala sam da se prisetim reči Martina Lutera Kinga mlađeg: „Nepravda koja se dešava negde je pretnja za pravosuđe svuda... ono što nekog pogađa direktno, pogađa i sve ostale – indirektno". Antisemitizam ugrožava slobodu veroispovesti svih ljudi – nezavisno od njihove vere. I pored toga, oživljavanje mržnje prema Jevrejima širom sveta niko nije hteo da vidi.
Jevreji koji ne hodaju naokolo sa kipom ili Davidovom zvezdom ne mogu da sagledaju sve razmere problema. Pre nekoliko nedelja su u Berlinu jevrejska deca maltretirana i napadnut jedan rabin na ulici, a dvanaest Jevreja je prošle godine ubijeno u oružanom napadu na sinagoge u mojoj domovini SAD. Kao i mnogi drugi, i ja sam pokušala da to proglasim za izolovane slučajeve, jer ja sam Jevrejka koja kao takva nije direktno prepoznatljiva i osećala sam se sigurno u svojoj svakodnevici.
No, posle Halea moram da priznam: prevarila sam se!
Neznanje stvara predrasude
Još 2017. se u Nemačkoj 78 odsto Jevreja osećalo sve ugroženijim. Broj napada na Jevreje u toj zemlji se između 2017. i 2018. Povećao za 10 odsto na 1646 slučajeva. No, i pre toga je bilo napada na sinagoge u Nemačkoj. Antisemitizam nikada nije sasvim zamro.
Godine 2013. sam bila gošća na izložbi: „Kompletna istina: sve što se uvek želeli da znate o Jevrejima“, Jevrejskog muzeja u Berlinu. Na toj neobičnoj izložbi je više Jevreja sedelo u jednoj otvorenoj vitrini i odgovaralo na pitanja posetilaca.
Tada sam shvatila koliko ljudi malo znaju o nama Jevrejima. Na primer, pitali su me da li sam obrezana (nisam jer sam žena); drugi su tražili da im objašnjavam izraelsku politiku (ja sam Jevrejka, a ne građanka Izraela, ili ekspert za tu državu).
Iako je Holokaust okončan 1945, neznanje o Jevrejima i stavovi koji podstiču mržnju prema njima bili su prenošeni na sledeće generacije. Godine 2017. Više od polovine Nemaca starih između 14 i 16 godina nije imalo pojma o tome šta se dešavalo u Aušvicu. Gotovo svaki sedmi odrastao čovek nije znao da kaže šta je Aušvic bio ili šta se tamo dešavalo. Negiranje Holokausta u Nemačkoj jeste zločin. Ali ta zemlja je propustila da sve ljude koji tu žive na pravi način informiše o zločinima prošlosti.
Nemačka istorijska obaveza
Tek krajem marta ove godine je grad-pokrajina Berlin doneo prvi državni plan za borbu protiv antisemitizma. Šta je sa ostalim saverznim pokrajinama ili nemačkom vladom? Vladi je trebalo gotovo 80 godina da imenuje opunomoćenika za antisemitizam – a kada je on 2018. konačno imenovan, to nije bio Jevrejin. Uz poštovanje za Feliksa Klajna koji ima veliko iskustvo sa jevrejskim zajednicama u Nemačkoj i inostranstvu – kako neko ko nema specifično iskustvo života u Nemačkoj kao Jevrejin može da prepozna pretnje kojima su Jevreji izloženi svakog dana? U maju je on upozorio Jevreje da ne nose javno kipu ili druge verske simbole. Može li to pomoći? I treba li tako da ostane?
Verska netolerancija – svejedno da li je reč o antisemitizmu, islamofobiji ili nečem trećem - biće iskorenjena samo ako svako u Nemačkoj bude znao šta je neprihvatljivo i do kakvog je genocida ona dovela. Nemačka zbog svoje istorijske uloge tu mora da ima ulogu predvodnika. Masovno ubijanje miliona Jevreja i mnnogih drugih grupa je precizno dokumentovano. Ako neko to ne zna, svi se moramo stideti zbog toga što mlađe generacije o tome nisu dovoljno informisane.
Posle Halea
Značenje praznika Jom Kipur je ogromno. I sekularni Jevreji slave taj dan. Razmišljamo o tome koga smo povredili tokom prošle godine i kako to možemo da izgladimo. Ove godine sam počela praznik time što sam pisala izveštaj o napadu koji me je potresao do srži. Kao jevrejski roditelji moramo pomoći našoj deci da razumeju našu veru, naše tradicije i našu istoriju, i da to ponesemo sa sobom u sinagogu kao mesto za učenje. U sredu sam se prvi put bojala da to učinim.