Mračna istorija nemačkog kolonijalizma

Berlin gradi još jedan muzej gde bi od 2019. godine trebalo da bude smešten Humboltov forum. Najvredniji deo tog foruma, nazvanog po poznatom nemačkom istraživaču, jeste zbirka Etnološkog muzeja Berlina. Danas ta zbirka leži na kraju grada i Herman Parvinger, predsednik Fondacije za prusko kulturno blago, smatra da će dolaskom na Ostrvo muzeja u centru Berlina i ta umjetnost „biti predstavljena ravnopravno sa takozvanim visokim kulturama“.

Ali čuju se i kritike, na primer inicijative „No Humboldt 21“. Ona se protivi tim planovima, jer te umetnine svakako imaju nešto zajedničko s „visokim kulturama“ Grčke ili Egipta: naime, i one su ukradene u kolonijalno vreme.

„Tu je u stvari jedna od najvećih zbirki ukradenih umetnina uopšte“, tvrdi politikolog Džošua Kvesi Ajkins. Velik deo umetnina potiče iz bivše nemačke kolonije Kameruna. Tamo su bile upućivane „zaštitne jedinice“ koje nisu bile ništa drugo, neko, kako tvrdi Aikins, „kolonijalni pohodi kojima su se osvajale tamošnje zajednice i delimično uništavale“ – i gdje je bilo ukradeno sve što se smatralo da je vredno.

„Trgovina“ pred topovima

Doduše, mnogo eksponata promenilo je vlasnika bez nasilja, kao poklon, kupovinom ili zamenom – ali to je puka teorija. „U odnosima gde je bez ikakve sumnje jasno kako kolonijalna sila ima svu moć, onda ne može biti govora o nekakvoj trampi“, slaže se i istoričar Kristijan Kop. „To je masovno bio slučaj prikrivene krađe, iznude ili zaplene.“

Na primer, u Berlinu je jedan od najistaknutijih eksponata iz Kameruna presto kralja Ibrahima Njoje, ukrašeno biserima. Njega je, zvanično, kralj Bamuma poklonio nemačkom caru Vilhelmu II godine 1908. Ali to poklanjanje trona bio je rezultat sasvim očiglednog političkog pritiska na kralja koji je tim poklonom pokušao da umilostivi kolonijalnog gospodara. O tom delu prošlosti malo se govorilo, ali sad je predstavljena javnosti uz sva dokumenta i kao preteča muzeja koji se gradi.

Treba reći da zapravo ne postoji zvanični zahtev da Nemačka vrati taj presto koji je dobila „na poklon“. Još pre nekoliko godina to je ponovio i današnji sultan Bamuma, ali intelektualci Kameruna imaju drugačije mišljenje o tom problemu. Za pisca Patrisa Nganga to je bila i ostala – obična krađa: „Taj poklon je posledica okolnosti koje su nastale prevarom“, tvrdi Nganga.

I baština pripada načelu samoopredeljenja

Štaviše, Žan-Emanuel Pondi, profesor međunarodnih odnosa, podseća i na dokument koji su prihvatile praktično sve zemlje sveta – na povelju Ujedinjenih nacija – u kojoj se garantuje pravo na naroda samoopredjeljenje. „To uključuje i nasleđe tih naroda. Zato se ne može reći da takvi predmeti pripadaju Njemačkoj, Francuskoj ili Velikoj Britaniji. Pravno gledano, to mišljenje ne može se zastupati.“

Dodatni problem predstavlja to što većina predmeta takvih etnoloških zbirki potiče u stvari iz privatnih zbirki osoba koje su u kolonijalnom periodu putovale u Afriku. Druga je stvar ko su oni bili i kako su došli do tih objekata, ali često su sasvim legalno poklonili ili testamentom ostavili te svoje umetnine evropskim muzejima. Zato pravnici Fondacije kulturnog poseda Pruske da je tu sve legalno.

S njima se načelno slaže i Martin Šerer, predsednik etičke komisije Međunarodnog veća muzeja. „Striktno, po slovu zakona, ti predmeti su legalno iz kolonija došli u Evropu. Ali to nije put kojim bi mogli negde da stignemo.“ Zato se muzejima u svakom slučaju preporučuje saradnja s kolegama iz zemalja porekla i možda čak i organizovanje zajedničkih izložbi.

Zakoni ne pomažu mnogo

Čest argument kolonijalnih velesila je da su one „spasile“ umetnine koje bi „divljaci“ uništili. U nekim slučajevima to je čak donekle i tačno – iako su po pravili „divljaci“ u stvari bili kolonijalni vojnici. Na primer, u Berlinu se nalazi oko 300 bronzanih predmeta iz grada Benina u Nigeriji. Njih su uzeli britanski vojnici i prodali na tržištu umetnina – i tako su one na kraju stigle u Berlin.

Ali čak i u takvom slučaju Peter Junge, direktor afričkog odeljenja berlinskog Etnološkog muzeja, oseća se nelagodno: „Naravno da i nakon više od sto godina zbog toga još uvek imamo težak osećaj u stomaku. Ali mi smo se s predstavnicima Nigerije složili da bi trebalo da prestanemo da postavljamo pitanje zakonitosti, jer ono ne vodi nikuda. Sada nam je zajednički cilj da te predmete bar izložimo u samoj Nigeriji.“

Međutim, predmeti kod kojih je potpuno jasno kako i kojim putem su dospeli u muzej su retki. „O predmetima postoji možda nekakav račun, beleška, zapis u dnevniku“, objašnjava Herman Parcinger, „ali, naravno, nikakav račun sa pečatom.“ Sve u svemu, i kustosi samo retko znaju odakle im blago koje im je povereno u muzeju.

Saradnja sa mestom porekla se isplati

Ipak, ponekad se neke umetnine i vrate, naročito kada imaju i drugo značenje za zemlju odakle dolazi. Tako je 2003. Zimbabveu iz Berlina vraćena figura ptice koja u toj kulturi ima i obredno značenje. Ali za kritičare novog Etnološkog muzeja u Berlinu to nikako nije dovoljno. Džošua Kvesi Ajkins traži i od nemačke Fondacije da odreši kesu za istraživanje porekla svojih predmeta.

Predsednik Fondacije se načelno slaže i nada se da će baš taj budući centar biti mesto i za razmenu informacija o umetninama. To ne mora da bude ni tako loše – kao što se npr. pokazalo u Australiji. Ana Filipa Vrdoljak je istoričarka umetnosti u Sidneju i priča da je slično bilo i sa umetničkim predmetima Aboridžina.

„Kada se otkrije iz kojih je to kultura i zajednica došlo, to koristi i muzeju pa čak i ako se pojave zahtevi za vraćanje predmeta. Po mom iskustvu, nema razloga za strah od otvaranja te 'Pandorine kutije'. Često se dogodi upravo suprotno: čak i ako neke zajednice traže svoje predmete, onda ponude neke druge koji njima možda nisu toliko važne.“

Ali u Berlinu još nisu stigli do tog iskustva.

Autori: Aja Bah / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković