„Možda i do juna?“
25. mart 2020.
DW: Važite za nekog kome javnost u ovom trenutku u Republici Srpskoj, ali i u čitavoj Bosni i Hercegovini, mnogo veruje. Kako se nosite sa komplimentima?
Alen Šeranić: Ja se svakako zahvaljujem na podršci, ali ja nisam sam ovde. Iza mene stoji ogromna armija ljudi, bilo da su na infektivnoj klinici ili moji inspektori – ja ih sve zovem mojima, jer oni rade za dobrobit svih građana. Mislim da oni zaslužuju isto tako podršku. Ja sam samo istaknut ispred njih da govorim o svemu tome i ja tu ulogu preuzimam.
Ali javnost kaže da to odlično radite…
I to je stvar tima, dobre pripremljenosti, dobre komunikacije i moje službe za odnose sa javnošću. Mi timski radimo sve ovo. Možda stručno znam više o čitavoj ovoj situaciji od nekih drugih, ali svi smo mi u ovom zajedno. I bez zajedničkog odgovora nema kontrole epidemije.
-svi DW-tekstovi o korona-virusu OVDE
Gospodine Šeraniću, karantin je uspostavljen u Gradišci u cilju prevencije širenja virusa korona. Prvi putnici su stigli, saradnja sa Federacijom BiH i nije baš na najboljem nivou. Koliko to može biti problem u ovoj situaciji, koliko ugrožavanje drugih?
Ne mislim da će iko biti ugrožen ako donosimo neku meru za naše građane. Mislim da je dobro da donosimo mere u cilju zaštite zdravlja stanovništva. Ja ne bih to gledao u tom kontekstu. Drugačiji je način odlučivanja i struktura same Federacije, RS i Distrikta nisu iste, kada govorimo o telima. Mi imamo odličnu koordinaciju u smislu preporuka odluka koje treba da donesemo. Sa kolegama epidemiolozima iz Federacije BiH sam bio u masi nekih izazova, od poplava, pojave ebole, pandemijskog gripa 2009-2010.
Ali iz Federacije su nedavno stigla različita tumačenja u odnosu na Republiku Srpsku, kada je reč o tome ko ostaje u karantinu, a ko ide u kućnu izolaciju.
S obzirom na to da smo mi u RS – vidite i po broju testiranih i zaraženih – imali klastere u kojima se građani nisu ponašali odgovorno, mi moramo ići s restriktivnijom merom. Ja u tu odluku uopšte ne sumnjam. Kako će kolege u Federaciji shodno proceni njihove epidemiološke situacije da odluče, to je naravno njihova stvar. Ali ja pratim situaciju u RS i odgovoran sam za RS i na takav način donosim odluke. Tako da ja ne želim uopšte da razmišljam da li je njihova odluka dobra ili nije. Oni to procenuju. Ali u ovom slučaju, kada je ponašanje i odgovornost građana u pitanju, to više ne sme da se događa. Ko prekrši izolaciju, ide u karantin.
Da li mislite da je prejaka odluka o policijskom času? Ako pogledamo zemlje u okruženju, ali i neke u Evropi, one se nisu odlučili za takav potez. Barem ne još. Neke donesene mere izazivaju jezu kod građana.
Pa izazivaju jezu. Kod ljudi koji su odgovorni i razmišljaju na takav način, verovatno će izazvati strah i oprez. Ali imamo one koji se, i pored tih naših preporuka, i dalje ponašaju neodgovorno. Bilo je raznih roštilja dok je bilo lepo vreme. Da li mi to treba da tolerišemo? Ne govorim sada o pojedincima, kada govorim o javnom zdravlju, govorim o kolektivitetu. Mi moramo kolektivno da obezbednimo određenu preporuku i njeno sprovođenje. Ako je ona uvođenje zabrane, odnosno ograničavanja kretanja u određenom periodu – da.
A ja jesam epidemiološki za određene striktne mere, jer iskustva iz Italije i Kine pokazuju da su restriktivne mere dale pozitivan rezultat u smislu kontrole same epidemije. Svako društvo verujući svojim građanima prilagođava mere. Tako imate u Švedskoj da nisu zatvoreni ni kafići, ni restorani, ni vrtići. Oni tako procenjuju. S druge strane, u Austriji imate ograničavanje kretanja u kojoj je sve zatvoreno.
Šta mislite o tom pristupu kolektivnog imuniteta?
To je hod po ivici. U naučno-stručnom pogledu, to ima smisla, ali je pitanje da li vi možete kontrolisati razmak između građana na svakom koraku. Pitanje da li možete kontrolisati njihovo ponašanje u izolaciji. To su ona pitanja kada ste u hodu po ivici. E tu onda procenjujete da li je vaše društvo sazrelo za određenu odluku ili meru.
Da li ste imali sumnju u bilo koju odluku do sada u vezi sa stanjem oko virusa korona?
Nije bilo preterano teških trenutaka niti sumnje u odluku koju donosim, s obzirom na to da se sve odluke donose na bazi relevantnih stručnih preporuka. Tako da, kada su u pitanju epidemiološke odluke zbog kojih bih možda mogao da drugačije razmišljam – ne razmišljam. Kada je u pitanju javno zdravlje, tu nema pitanja. Morate da osluškujete teren. Zato sam ja često govorio da stvar ove epidemije moramo zajedno da prebrodimo, da mi slušamo građane i građani da slušaju nas i na osnovu toga donosite preporuke.
Ako zatvorite markete, a onda vidite da se građani naguraju na pola metra jedni na druge, onda morate automatski da razmišljate o uvođenju obaveznih maski u smislu smanjenja socijalne distance ili da preporučite građanima da koriste kolica ispred sebe u marketima. Naravno da nekada ne možete dati sve odgovore, ali gledate kao da se prilagođavate.
Epidemiolog ste i političar. Odluke se, pretpostavljam, često prepliću i mogu da budu u suprotnosti. Struka retko trpi politiku i obrnuto. Šta u tom slučaju, ko dobija prednost?
Traži se kompromis. I kroz ovo odlučivanje po pitanju same vanredne situacije, politika sluša struku, i to je nešto gde se uvek nađe adekvatan odgovor. I politici i struci je važno zdravlje građana. To nije upitno i u tom pravcu se donose odluke.
Kada kažem kompromis, mislim na veću diskusiju oko neke mere, jer treba proceniti u jednom trenutku da li zaista da blokirate neki grad. To nije jednostavno. U situaciji pandemije sve se okreće prema stručnim preporukama. Naravno da se procenjuju situacije u kojem trenutku doneti neku odluku, ali mi smo izabrani kao političari od građana i naše je da se brinemo o njihovom zdravlju.