Možda niko nije kriv za smrt

„U stanju uzaludnog čekanja, ljudi mogu da izgube nadu i strpljenje, privremeno ili trajno rezigniraju i zasite se života“, pročitao sam u jednom elektronskom pismu sredinom januara. Moja 82-godišnja prijateljica i autorka poruke prirasla mi je za srce.

Aneli sam uvek doživljavao kao srdačnu, mudru ženu, uvek spremnu da pomogne ljudima u nevolji, divljeg duha i živahne duše, ukrašene suvom, loknastom kosom koja joj razigrano pada na lice.

Nakon što me izvestila kako se „zahvaljujući malom virusu velikog dejstva prisilno oseća u posebnom stanju mirovanja“, napisala je i ovo: „Tamo gde postoji početak ima i kraj. (. ..) Slepe ulice, jednosmerne ulice i hrčci u točku koji se okreće uveliko doprinose onoj vrsti iscrpljenosti zbog koje smo preumorni da bismo se oprostili od života budni. (...) Uživajmo u zasićenosti života, dozvolimo životu da bude umoran i pođimo u miru sa sobom.“

Šta mi time pokušava reda mi kaže? Teške misli počinju da mi prolaze kroz glavu. Kako da reagujem? Da potražim njene prijatelje koji žive u blizini? Konsultujem nekoga ko može dati stručnu pomoć? Ili da je nazovem i odvažim se na razgovor?

Osećam strah za nju, ali i za sebe. Ako reagujem pogrešno na poruku, mogao bih se da se osećam odgovornim za smrt nekoga ko mi je blizak. Drugačije rečeno: jesam li spreman da prihvatim odluku koja se skriva u i-mejlu? Osećaj ogromne odgovornosti bukvalno me baca na zemlju.

Ophođenje prema smrti

Kao članovi bogatih društava globalnog Zapada, stvorili smo kompleksne sisteme dizajnirane tako da nam pomognu da pobegnemo od ove vrste odgovornosti. Hening Šerf, bivši gradonačelnik Bremena, koji se sada zalaže za bolje ophođenje prema smrti, pisao je još 2016. godine o marketingu koji ispunjava poslednju fazu života kao delu sektora uslužnih delatnosti koji smrt prebacuje u tabu zonu.

Naše se bolnice degenerišu u objekte za umiranje, a potpuno preopterećena interna medicina postoji kao platforma za opskrbu slabih i umirućih i ugrađena je u potpuno osamostaljeno tržište s ogromnim profitom. Ali, ovaj sistem ispunjava jednu društvenu funkciju: smrt treba racionalizovati i učiniti nevidljivom, osloboditi se krivice i odgovornosti.

Čak i više od toga. Čini mi se da naše strategije potiskivanja i sektor nege, koji doživljava neverovatan bum, idu ruku pod ruku s uverenjem da se uvek od nečega umire. I da za smrt postoji razlog koji se može izbeći odgovarajućim ljudskim činjenjem.

No, ima li zaista smisla shvatiti umiranje kao niz uzroka i posledica? I je li to nešto protiv čega se čovek može boriti i tako beskonačno odgađati smrt?

Logika lokdauna

Poruka moje prijateljice Aneli stigla mi je tokom boravka na jugu Portugalije, u momentu kada je broj ljudi, pozitivno testiranih na koronu, rekordno porastao. Reakcije u Evropi zvučale su rutinski: vlada u Lisabonu pooštrava restriktivne mere.

Ali logika lokdauna upliće nas u složenu mrežu osećaja krivice, represije i iluzorne vere. Ova logika je istovremeno i obećanje i prokletstvo. Navodno sveobuhvatan set pravila obećava oslobađanje od tereta odgovornosti.

Istovremeno nas baca u očajanje svest da stvarnost izmiče pravilima. U večnom procesu prilagođavanja pravila postaju toliko komplikovana da na kraju retko ko zna šta znači ponašati se ispravno. Umesto rasterećenja, dolazi još jedno opterećenje – frustracija zbog neuspeha.

A to nije bezopasno. U individualizovanim društvima, u kojima je samoodređenje dragoceno dobro, pribegavanje lokdaunu podriva konsenzus na kojem počivaju ne samo ove mere, već i naš celi poredak. Problematično ophođenje prema smrti, koje se iza toga krije, gotovo da se ne spominje.

Pri tom je iluzorno verovati da pojedinci i zajednice imaju primarni zadatak da zaštite druge od smrti. Ako se na umiranje ne gleda kao na deo života već kao na ljudsko zakazivanje, neuspeh je neizbežan. Brzo ćemo iscrpeti svoje resurse.

Takođe ćemo stvoriti očekivanja koja se ne mogu ispuniti: svaka pojedinačna smrt pokrenuće pitanje ko je kriv. Kao pojedince i društvo, ovaj teret će nas baciti na zemlju. Postaćemo lak plen onih koji veruju da će nas poput brižnih pastira izvesti iz slepe ulice i osloboditi straha i frustracije.

Poruka za sve nas

Koliko god to zvučalo banalno, raspolažemo ograničenim resursima i smrtni smo. Za to niko nije kriv! Baš kao što s mukom učimo da samoubistvo nema krivično-pravni značaj, morali bismo se naviknuti na činjenicu da smrt ponekad dolazi „s godinama i sa starošću“, da je čak i „prirodna“. Bez obzira na koje se sve infekcije u telu možemo testirati i uprkos svim sistemima nege.

*Stanislav Štrazburger je pisac i menadžer u kulturi. Njegov poslednji roman „Trgovac pričama" je izašao 2018. Autor je rođen u Varšavi i živi u Berlinu, Varšavi i različitim mediteranskim gradovima.