Mnogo indicija, malo dokaza
Nakon četiri godine sudskog procesa neonacističkoj grupi NSU došlo se i do završnih reči, a presuda se može očekivati ove jeseni. I je dobro što se taj frustrirajući proces konačno završava, smatra Marsel Firstenau.
Sudski postupak superlativa vodi se od maja 2013. pred Višim pokrajinskim sudom u Minhenu protiv terorističke grupe „Nacionalsocijalističko podzemlje" (NSU). Trojka oko Beate Čepe optužena je za deset ubistava. Neki su imali sreće da su ostali živi nakon bombaških napada NSU. Da li će na kraju dobiti zadovoljštinu? To će zavistiti i od kazni koje će biti izrečene.
Porodicama žrtava će u svakom slučaju ovaj često mukotrpan proces u dvorani A101 ostati u sećaju po pomešanim osećanjima besa i nemoći. Razlog za to jeste pre svega optužena Čepe. Ona je, nakon godina ćutanja, u decembru 2015. iznela neverovatnu verziju svoje uloge u toj bandi ubica – iako presuda još nije irečena, tako se slobodno mogu nazvati i Čepe i njeni mrtvi istomišljenici Uve Benhard i Uve Mundlos. Pa sami pripadnici NSU su se u jednom odvratnom videu-snimku hvalili nedelima koje su počinili.
Doživotni zatvor?
Čepeova je priznala da je poslala taj video, ali tvrdi da ona nema nikakve veze s ubistvima. Uprkos tome, mnogo toga nagoveštava da će tužilaštvo da zatraži doživotni zatvor, pa još i sa naknadnom merom obezbeđenja u slučaju skraćivanja zatvorske kazne. Osim na izjave optužene, oni će svoj zahtev da temelje i na sudskom veštačenju psihijatra Heninga Zasa. Ako se to ne dogodi, državni tužilac Harald Dimer i njegove kolege će sigurno morati da objašnjavaju svoje zahteve.
Jer u osnovi, kada je reč o Beate Čepe i o ostalima, radi se isključivo o indicijama. Gotovo da nigde nema nedvosmislenih dokaza. Ni za jedno ubistvo nema svedoka – u svakom slučaju ne takvog koji je svedočio u procesu. Naime, i nakon procesa ostaće nejasno da li bivši doušnik Službe za zaštitu ustavnog poretka Andreas Teme zna više nego što je bio spreman da prizna pred sudijama. Teme je u trenutku ubistva Halita Jozgatsa 2006. u Kaselu bio na mestu zločina, ali je prilikom svedočenja izneo brojne protivrečnosti. Ono što ostaje kao najupitniji deo procesa jeste i to da su dokumenta koja se tiču tog nedela ostala službena tajna i oni nisu bili uključeni u sudski postupak.
Tužilaštvo je moglo i više
Za porodice žrtava i njihove advokate mora da je neizdrživo što su na taj način ostavljeni u neizvesnosti. A tako je i sa mnogim drugima, pa čak i sa poslanicima Bundestaga raznih stranaka koji su bili u brojnim parlamentarnim istražnim odborima. Na saveznom državnom tužilaštvu ostaje ljaga da ipak nisu iskoristili sve mogućnosti. Zato je svejedno koliko će biti jasne završne reči koje ćemo sada da slušamo.
Takođe, moglo bi da bude teško doći i do nekih težih kazni za četiri druga optuženika. Naimke, i nakon četiri godine sudskog postupka sa stotinama svedoka i veštaka, nije potpuno nedvosmisleno utvrđeno kojim putem je oružje došlo u ruke ubica. Mnogo pitanja je ostalo otvoreno i ta hipoteka opterećuje čitav postupak.
Ali s obzirom na to da se već mesecima nije moglo očekivati bilo šta novo i nakon što su izneseni svi dokazi, tome se konačno može sagledati kraj. Osećaj je takav da je odavno bilo vreme za to. Ali osećanja nemaju šta da traže u krivičnom postupku – u svakom slučaju ne u završnim rečima i presudi koja će da usledi.