Minhen 1972: kad država zakaže

Olimpijske igre u Minhenu trebalo je da budu „vedre“ i „festival mira“. Posle katastrofe Drugog svetskog rata, u Minhenu 1972, ništa nije trebalo da podseća na nacističku propagandnu mašineriju Igara iz Berlina 1936, već je svetu trebalo da se prezentira jedna demokratska i moderna Nemačka.

Deset dana su te Igre zaista i bile šarene i vedre. Dok nije svanuo 5. septembar. U 4:35 ujutro, osmorica članova palestinske terorističke grupe „Crni septembar“ su upali u deo Olimpijskog sela gde su bili smešteni izraelski sportisti. Oni su tražili puštanje na slobodu 232 politička zatvorenika u Izraelu, nemačkih terorista Ulrike Majnhof i Andreasa Badera, kao i japanskog teroriste Kozoa Okamotoa.

Nemački pregovarači su bili skloni da popuste. Izrael je to strogo odbijao. Premijerka Golda Meir je izjavila: „Ako sada popustimo, nijedan Izraelac se više nigde na svetu neće osećati bezbedno“. Bilans dana, posle loše planirane i katastrofalno izvedene akcije oslobađanja, glasio je: ubijeni su jedanaest izraelskih sportista, petorica terorista i jedan policajac.

Posle ovog fijaska, tadašnji šef minhenske policije Manfred Šrajber je priznao: „Mi ni municijom, ni pravom, ni psihički, ni u nameri da priredimo mirnodopske Igre jedne mirnodopske Nemačke, nismo bili pripremljeni.“

Ignorisana upozorenja

Ali, moglo je i da se bude pripremljen. Berlinski istoričar Matijas Dalke u razgovoru za DW ukazuje da je to vreme bilo obeleženo terorističkim napadima. „Otmice aviona su bile vrlo česte“, postojao je teror IRA u Severnoj Irskoj, ETA u Francuskoj i Španiji, u Italiji su bombe podmetali i desničarski i levičarski teroristi, a sukob na Bliskom Istoku je bio plodno tlo za palestinski terorizam.

Upravo zato je minhenski policijski psiholog Georg Ziber pre Olimpijskih igara sa svojim timom napravio čak 2z6 mogućih scenarija terorističkih napada. Scenario 21 je bio užasavajuće sličan istini i ticao se baš mogućnosti terorističkog napada na izraelske sportiste u ranim jutarnjim satima! U razgovoru za DW Ziber se priseća da tada nije bio jedini koji je upozoravao na tako nešto: „Sve moguće službe, od Amerike do Kine, govorile su: čuli smo nešto, biće tu nečega, i slično…“

Danas 82-godišnji Ziber iznosi teške optužbe na račun tadašnjeg šefa policije Šrajbera. Šrajber je kao opunomoćenik Nemačkog olimpijskog komiteta bio zadužen za bezbednost Olimpijade. Ziber kaže da je on ignorisao sva njegova upozorenja istom rečenicom: „Svakog dana dobijamo na tone upozorenja. Kada bismo se svima njima bavili, morali bismo da odgodimo Igre za 20 godina.“

Georg Ziber je pred početak Igara bio predložio i da se iz bezbednosnih razloga sportisti u olimpijskom selu rasporede prema vrsti sporta, a ne po zemljama iz kojih dolaze – „da bi bili razdvojeni“. Ali, sportski funkcioneri su sprečili da se ta ideja sprovede.

Haos sa komunikacijom i TV-prenosom

Tako nepripremljen, Minhen je doživeo terorističku katastrofu međunarodnih dimenzija. Danas, 45 godina kasnije, to izgleda apsurdno, ali za istoričara Dalkea, jasno je da je glavni problem bio haos u komunikaciji. „Različiti štabovi su toliko loše međusobno komunicirali da deo snajperista, koji su se rasporedili oko zgrade sa otetim sportistima, nije znao koliko terorista uopšte ima unutra, iako su neke druge instance to tačno znale“, kaže Dalke.

A i štabova je bilo mnogo – pri čemu su njihove nadležnosti bile nerazjašnjene. „Postojao je politički štab; postojao je policijski štab; bilo je više ad hoc grupa koje su se sastajale i savetovale. Ništa od toga se nije odvijalo po nekakvom planu“, kaže ovaj istoričar. A u federalno organizovanoj Nemačkoj, za bezbednost su nadležne savezne pokrajine – početkom sedamdesetih one su to bile još u većoj meri nego danas. Stalno mešanje nadležnosti između federacije i pokrajina takođe spada u uzroke katastrofe.

Važnu ulogu je imala i televizija i to kao – izvor informacija za teroriste. Ne samo što teroristima nije isključena struja, već policija nije odstranila novinare iz olimpijskog sela, tako da su teroristi preko televizije uživo mogli da posmatraju kako se snajperisti raspoređuju oko njihove zgrade. Planirana akcija spasavanja je zato morala da bude otkazana.

Pokušaj spasavanja

Uveče se planirano oslobađanje talaca pretvorilo u totalni fijasko. Vlasti su prividno pristale na zahtev terorista da se oni zajedno sa taocima avionom prebace u Kairo. Oni su dvojim helikopterima prebačeni ka avioni koji je čekao na vojnom aerodromu Firstenfeldbruk. Na položajima su bila samo petorica snajperista, jer oni – kao što kaže Dalke – nisu znali da ima osam terorista. Osim toga, bili su loše opremljeni i nisu bili povezani radio-vezom tako da nisu mogli da međusobno komuniciraju.

Kada su oni po komandi bavarskog Ministarstva unutrašnjjih poslova otvorili vatru, počelo je dvočasovno puškaranje. Oklopna vozila koja su nudila policajcima zaštitu, došla su tek kasnije. Kada su pristigla, jedan od otmičara je u bacio bombu u jedan od helikoptera u kojem su bili oteti sportisti – taoci su izgoreli. Sportisti koji su bili u drugom helikopteru su bili izrešetani. Trojica atentatora su preživela. Samo nekoliko nedelja kasnije, pušteni su na slobodu, jer je to bio zahtev otmičara jednog Lufthanzinog aviona. To je vrlo razljutilo Izrael.

Da bi niz propusta bio potpun, portparol vlade Konrad Alers je kasno uveče pogrešno saopštio da je akcija oslobađanja talaca uspela. Tek nekoliko sati kasnije, svetska javnost je saznala šta se zaista desilo.

Olimpijske igre su prekinute na jedan dan, održana je komemoracija, i Igre su potom nastavljene.

Posledica svega: formiranje GSG-9

Samo tri nedelje posle napada, formiran je odred GSG-9, specijalna policijska jedinica za borbu protiv terorizma i najtežeg kriminala. Ta jedinica je imala svoje vatreno krštenje pet godina kasnije, kada je uspela da oslobodi taoce iz otetog aviona Lufthanze.

Čitav svet je video kako su nemački organi bezbednosti zakazali, ali to nije imalo nikakve posledice ni po koga. Magazin Špigel je u julu 2012. napisao da je Ministarstvo spoljnih poslova SRN već 7. septembra 1972. naložilo sledeće: „Mora se izbeći međusobno optuživanje. A i samokritika“. Manfred Šrajber je do 1983. ostao šef policije u Minhenu a posle toga je nastavio karijeru u Ministarstvu unutrašnjih poslova. A policijski psiholog Georg Ziber je još 5. septembra dao otkaz.