Milošević, igra memorije
15. mart 2018.
„Spomenik Miloševiću da se napravi u obliku voza iz kojeg mehanički izvode Bošnjake na streljanje i to kroz šalter Dafiment banke“, napisao je na Tviteru novinar Tibor Jona. Društvene mreže su pune kreativnih predloga, od toga da bi spomenik bivšem predsedniku mogao da izgleda kao hrpa lobanja ili da bude divovska novčanica od petsto milijardi dinara sa likom Jovana Jovanovića Zmaja. Niz reakcija ide u pravcu čuvenog lamenta „eee moji Srbi, nikada se nećemo opametiti…“
Analitičari sa kojima je razgovarao DW uvereni su da spomenika neće biti. Uostalom, Aleksandar Vučić se trudi da ne pređe liniju između koketiranja sa devedesetim i dizanja spomenika toj dekadi – bukvalnog ili retoričkog, svejedno. Milošević od granita ili bronze bio bi opasan luping i za čoveka naviklog na vratolomije, onog koji prepodne urla na novinare, a popodne posećuje Angelu Merkel.
- pročitajte još: Osvrt na Peti oktobar - bejzbolka je bila suva
Kritičari aktuelne vlasti ubeđeni su da se bez Vučićevog blagoslova ne dešava ništa, pa ni inicijativa za podizanje spomenika i dodelu ulice Miloševiću u Beogradu. Ima tu nešto od Vučićeve Catch-all-taktike, može malo da se hvali i Milošević, a može i spomenik Đinđiću i Pekiću. Predlog je podnet Skupštini grada 9. marta, na godišnjicu prvih masovnih demonstracija 1991. kada je Milošević izveo tenkove na ulice.
Iza inicijative stoji živopisno udruženje građana „Sloboda“, podržano mladim socijalističkim kadrovima SPS i jednim prastarim – Milutinom Mrkonjićem, nekom vrstom estradne pojave koja svoju privrženost Miloševiću nikada nije ni krila. Da verbalno pripomognu tu su kad treba i šef diplomatije Ivica Dačić, ministar vojni Aleksandar Vulin i konstruktivni opozicionar Vojislav Šešelj.
Frustracija kao plodno tlo
Pričom o Miloševiću kao „heroju borbe protiv antisrpske zavere“ kod velikog broja ljudi se kuca na otvorena vrata – manje jer se dive Miloševiću, više jer im treba objašnjenje očajnih okolnosti u kojima žive. „Tu su ljudi koji su podržavali Miloševića dok je bio na vlasti, ali rezonanca postoji i sa velikom frustracijom“, kaže Erik Gordi, profesor Univerzitetskog koledža u Londonu „Mnogo toga iz devedesetih se zaboravilo, a postoji i čitava generacija koja to zna samo iz priča.“
Recimo mlada požarevačka socijalistkinja Jovana Dimitrijević (na Fejsbuku piše da je rođena 1993. godine). „Moralna obaveza građana prema nevinom čoveku i borcu za srpstvo je podizanje spomenika“, rekla je ona nakon podnošenja inicijative. Na društvenim mrežama objavljuje fotografije sa groba pokojnog predsednika pod čuvenom požarevačkom lipom.
- pročitajte još: Milošević i Tuđman - braća u zločinu
Analiza Erika Gordija mogla bi da se nasloni na slike iz citiranog tvita Tibora Jone. Stariji nisu zaboravili ni staru deviznu štednju, ni traktore sa izbeglicama, ni benzin u plastičnim bocama, ali pad Miloševićevog režima – ove godine će tome biti punoletstvo – nije doneo željene promene. Ljudi, mahom osiromašeni i apatični, simbolički i dalje čekaju da im Dafina i Jezda isplate pare.
„Svaki spomenik je intervencija u javni prostor preduzet iz ideološkog razloga. Svaki spomenik govori o tome ko je na vlasti. Naravno da SPS želi da pokaže svoju moć što verovatno neće uspeti jer nema toliko moći“, kaže Gordi za DW.
„Ali to što pokušavaju baš sada govori o nezadovoljstvu tranzicijom. Pre 18 godina, kada je Milošević priznao rezultate izbora, ljudi su mnogo očekivali: demokratsko društvo, ekonomski napredak, napredak u odnosu sa Evropom, a to nisu dobili. Zato se ovih godina pojavljuje nostalgija za Miloševićem“, dodaje on.
U sliku se uklapa i nedavna premijera mjuzikla o Miloševiću i to što je njegova udovica – već 15 godina skrivena od srpskih istražnih organa u bratskoj Rusiji – u masnom tiražu objavila biografiju „Bilo je to ovako“. Za taj bestseler koji su izdale državne Novosti dovoljna je recenzija jedan naslov nedeljnika Vreme iz oktobra 2015: „Nije bilo tako“.
Da li je moguće podvući crtu?
„Ozbiljno je nepoznavanje srpskog društva ako se ne razume njegov odnos prema samom Miloševiću“, navodi Bojan Đurić, urednik portala Novi pogledi i bivši narodni poslanik. „Mogu građani Srbije da glasaju ovako ili onako, ali Milošević je za njih, makar za najveći deo stanovništva i sve političke elite, velika opomena kako završavaju oni koji ne razumeju kad je dosta. I takvima se na kraju ispostavi račun za sve“, kaže Đurić za DW.
On je ubeđen da nikakvog spomenika neće biti kao i da se ne radi o „rehabilitaciji“ Miloševićeve politike koju u današnjoj Srbiji i svetu smatra nemogućom. „Niko u Srbiji nikada više neće rizikovati sudbinu i zaratiti sa celim svetom. Kod Srba je sankcija za to vrlo jasna – Miloševićeva politička sudbina to dokazuje.“
- pročitajte još:
- Povratak Šainovića: napred u devedesete
- Povratak Lazarevića: šta ste radili u ratu, profesore?
Drugo je pitanje da li su država i društvo podvukli crtu ispod Miloševićeve ere. Većina će se složiti da nisu, premda se mišljenja razilaze oko toga da li se famozno suočavanje sa prošlošću uopšte može izvesti. U nedavnom nastupu na televiziji N1 je kolumnista i satiričar Vojislav Žanetić rekao da treba krenuti od pitanja „da li čovek sa imenom i prezimenom može da bude sahranjen u dvorištu svoje kuće kao kanarinac“, nastaviti sa analizom srpske politike u vreme Miloševića pa onda tek odgovoriti na pitanje da li njemu treba dizati spomenik.
Većina naroda, smatra Bojan Đurić, postupa na sličan način sa mračnim poglavljima svoje istorije – tako što se njima ne bavi ozbiljno. „U zemljama gde je režim – u Miloševićevom slučaju režim koji je bio nakazna kombinacija boljševizma i šovinizma – pao na izborima, takvih preispitivanja skoro nikada nema. Razlog je jednostavan – većina za pobedu nad njima je stvorena tako što su na 'svetliju' stranu prešli mnogi koji su pre toga bili za režim. Tada nije moguće uraditi javnu, političku reviziju takvih perioda. Ljudi to urade intimno, političari to urade tiho, ali nije realno očekivati da stalno javno priznaju koliko su u prošlosti grešili.“
Ideja o spomeniku za Slobodana Miloševića za sada nije komentarisana sa najvišeg mesta, koje je u Srbiji zna se gde. Inicijativa će tako ostati trodnevna medijska senzacija bez epiloga. Nema sumnje da će se onda za par godina vratiti, da još jednom, kao u igri memorije, testira pamćenje publike.