Mic po mic, ali tvrdoglavo
25. jun 2018.
„U Hercegovini je, u tradicionalnoj katoličkoj porodici, teže reći da si levičar i ateista nego da si peder“, pomalo šaljivo za DW mapira položaj prava LGBTI osoba u BiH Zdenko P. (pravo ime poznato redakciji), homoseksualac iz Mostara. S obzirom na to da je u Beogradu u subotu 23. juna održana Parada ponosa, pitamo se kakvo je stanje u Bosni i Hercegovini, jednoj od dve zemlje Zapadnog Balkana u kojima se do sada nije održao protest pripadnika LGBTI populacije.
Zdenko pak kaže da je danas u BiH izvesnije da se dogodi „parada nezaposlenih“, ali naglašava: „Može doći do Parade ponosa u nekim šarenijim sredinama poput Sarajeva i Mostara, što u krajnjem slučaju može biti ujedinjujući faktor. Jer, imate nekakve konfliktne situacije i onda vam treba takoreći ’zajednički neprijatelj’.“
U Sarajevu do sada nije bilo pokušaja da se organizuje Prajd. Na pitanje da li će ove godine biti Parade ponosa u BiH, Emina Bošnjak, šefica Sarajevskog otvorenog centra (SOC) kaže da neće, a kao glavni razlog navodi: „Ovo je izborna godina, a to je sklizak teren i potencijalno poligon za žrtvovanje određenih manjinskih grupa zarad određenih političkih ciljeva.“ Ona napominje da još uvek ne postoji institucionalna podrška.
Zanimljivo je, međutim, da i neki pojedinci u društvu BiH koji podržavaju prava LGBT osoba, smatraju da Parada ponosa ne treba da se održi. Smatraju to opasnim za ljude koji su autovani ili „izašli iz ormara“, zbog toga što im preti otvorena diskriminacija i nasilje.
Ima mnogo hrabrih na Balkanu
Folkera Beka, političara nemačke stranke Zelenih, pitali smo koliko je Prajd važan za mladu demokratiju, poput BiH i drugih zemalja Zapadnog Balkana. „Uspostavljanjuem demokratije dobija se mogućnost da se govori o polnim odnosima i homoseksualnosti, o čemu se pre nije govorilo. I tu u samom startu veliku ulogu igra demonstracija, u smislu da se lezbejke, gejevi i transsekusalci pokažu i kažu: i mi smo tu, i nema nas samo u inostranstvu već živimo zajedno s vama“, kaže Bek naglašavajući da je to jedan kolektivni coming out.
Postavlja se pitanje straha. Ljudi se boje da kažu da su homoseksualci. „Da. Mnogi se boje“, kaže Bek, „ali, na osnovu mog ličnog iskustva koje sam sabrao u zemljama Zapadnog Balkana, ima mnogo hrabrih. I njih ima, i ja se divim tim ljudima, jer u Nemačkoj nije bilo potrebno mnogo hrabrosti da se borimo za svoja prava poslednjih decenija. A ti ljudi rizikuju svoju egzistenciju, a ponekad i svoje zdravlje i život.“
Za trenutnu situaciju u Srbiji kaže da ide ka normalizaciji, a Emina Bošnjak za BiH da su se ’stvari pomerile’. „Došlo je tih pet minuta da zajednica bude vidljiva, tako da sada razgovaramo o pitanjima inkluzije, pripadanja LGBT osoba društvu, i to ne kao građana drugog reda, već jednostavno ljudi koji tu žive.“
Mic po mic...
Emina Bošnjak za DW kaže da je sve više mladih LGBTI ljudi koji odlučuju da budu aut. „To su mladi s novim pogledima, novim idejama, sa željom da i naše društvo bude otvorenije, tolerantnije i onda to vide kao sopstvenu odgovornost; da javno pričaju o onome što jesu, da to ne kriju i to je upravo to kako stvari treba da budu postavljene: da je seksualna orijentacija i rodni identitet samo još jedan deo ličnosti. Ali, to sad ide mic po mic…“
Mic po mic se kretalo i u drugim zemljama regiona. Setimo se pokušaja održavanja Parade ponosa u Beogradu 2001. kada su huligani napali tridesetak učesnika protesta. Slike krvavih lica aktivista, koje su huligani besomučno šutirali dok su ležali na asfaltu, kao i sveštenika Srpske pravoslavne crkve, koji s velikim krstom poziva učesnike na pokajanje dok istovremeno bez empatije gleda brutalno nasilje protiv LGBTI osoba i njihovih podržavalaca, obišle su svet. Godine 2008. u Sarajevu je grupa vehabija nasilno prekinula pokušaj održavanja Queer Festivala, u Splitu su 2011. učesnici Prajda gađani kamenicama, a na njih su bacane i petarde i suzavac. Iste godine nasilje je eskaliralo i u Crnoj Gori prilikom održavanja Parade ponosa u Budvi. Danas to, barem u Hrvatskoj, izgleda znatno relaksiranije. U Srbiji takođe. A eto, mic po mic, i u BiH.
„Do Prajda će u BiH doći iznutra. Jer, to je izraz nezadovoljstva jedne društvene grupe i to je način borbe. Kada ljudi izlaze na ulicu, izlaze zato što ih je naterala neka nevolja“, kaže Emina Bošnjak.
A nevolje ima: u 2017. se povećalo nasilje prema transrodnim ženama, kao i diskriminacija u određenim javnim oblastima života. Podaci SOC pokazuju da je povećano i nasilje u porodici, kao i vršnjačko nasilje.
„Ne mogu da definišem da li se radilo o vršnjačkom nasilju, koje je bilo bazirano na činjenici da se nisam uklapao ili na činjenici da se nisam uklapao zbog seksualne orijentacije“, kaže Zdenko P. koga smo pitali da li je trpeo neku vrstu diskriminacije ili nasilja kao adolescent.
„Ja nisam hrabar...“
Nemački političar Folker Bek često putuje u druge zemlje u kojima su ugrožena prava homoseksualaca, kako bi podržao tamošnje aktiviste. I sam je trpeo nasilje: u Turskoj je uhapšen, u Rusiji dobio batine... Pitamo gde nalazi snagu, jer to je ipak hrabro.
„Ja nisam hrabar (smeh). Više sam tvrdoglav nego što sam kukavica. Ja ne želim da prihvatim takav stav. Uvek se setim naše sopstvene istorije u poslednjem veku, kada je još uvek bilo moguće zaustaviti naciste, ali niko nije imao hrabrosti. Zato bi demokratkinje i demokrate jednostavno morali da se podignu protiv mržnje, diskriminacije i neprijateljstva prema demokratiji – argumentovano, ali i poslovično rečeno: da izađu na ulice.“
Na pitanje da li je to savet ljudima na Zapadnom Balkanu, da pokažu hrabrost, Bek odgovara da se isplati boriti se za slobodu. „Sloboda je svuda moguća. Sve naše zemlje imaju komplikovane istorije, tako da demokratija ne pada s neba već bi za nju svi trebalo da se založimo. Jedna greška istorije je bila diskriminacija lezbejki i gejeva, i to danas mora da bude korigovano.“