„Mi smo mađioničari, tako napišite“

Ističe četvrti mesec kako u fabrici šinskih vozila Goša odzvanja promaja. Halu čuvaju psi lutalice, postrojenje stoji, a u njemu zaglavljeni vagoni prema narudžbi slovačkih vlasnika. Radnici odbijaju da ih isporuče pre nego što im rad bude plaćen. Isplatu čekaju na pružnom prelazu. Blokada železničkog koridora Beograd-Solun i saobraćaja na magistralnom putu prema Topoli prvo je trajala sat vremena, pa tri sata, a sada tamo sede od sedam ujutru do podneva.

Radnici traže isplatu zaostalih zarada i redovne plate, povezivanje radnog staža i doprinose za penziono i socijalno osiguranje. S njima su i četvorica radnika koji štrajkuju glađu. „Ovo radimo za nas i naše porodice, ne radimo iz hira“, priča predsednik štrajkačkog odbora Milan Vujičić. „Htelo je deset, petnaest ljudi da se prijavi, ali mislim da je dovoljna cena taj naš kolega koji se ubio – i prevelika – za ovo što radimo, tako da ove što su bili bolesni nismo ni hteli da stavimo u štrajk glađu.“

„Mi smo odavno u prinudom štrajku glađu“, dodaje njegov kolega. Normalnu platu, kažu, nisu dobili već pet godina, a zdravstvena knjižica im nije overavana dve godine. Primali su nekad po 5.000, nekad ni dinar, nekad dvadeset odsto od obračuna, a za poslednja dva meseca dobili su svega sto dinara. „Kada se sve to uzme u obzir, zaostatak je u proseku od 18 do 25 plata, što je oko 1,7 miliona evra ukupno, a po radniku od pola miliona do milion dinara“, objašnjava Bojan Đorđević iz štrajkačkog odbora.

Kad si bolestan – bolje ćuti

Kako preživljavaju s tim novcem? „Mi smo mađioničari, tako napišite“, kaže nam jedan radnik. Preživljava onaj kome supružnik ima posao ili ko ima penzionera u kući. Ostali se zadužuju kod rođaka ili prijatelja, ali kažu da ni od njih više ne mogu da pozajme jer znaju da neće imati da vrate. „Neki rade sezonski posao, a ima i onih koji su otišli kod nekog drugog privatnika, pa ni tamo ne primaju platu“, priča Vujičić.

„Jedino ako se dete razboli, zajme se pare i ide se kod lekara. A mi... bolje budi bolestan i ćuti, nego da potrošiš pare koje nemaš“, kaže jedan radnik. „Sve ovo što vidite na pruzi, to su pošteni radnici. Radili smo na plus četrdeset i na minus dvadeset, bez radnih odela, bez alata, prekovremeno, sve istrpeli i odradili posao. Kad smo videli da nemaju nameru da nam daju pare, onda smo stali“, dodaje njegov kolega.

Štrajkački talas

Osim u Goši, u proteklih mesec dana stali su i u kragujevačkom Fijatu, valjevskom Gorenju, preduzeću MBA Ratko Mitrović, a na kratko i vranjanskom Geoksu. Otkako su pre godinu dana o lošim uslovima rada progovorili radnici Jure u Leskovcu, u javnosti se govori o zagušljivim halama u kojima radnici padaju u nesvest, o neplaćenim prekovremenim satima, radu bez ugovora i pauza, o zakasnelim i mizernim platama.

Čak i kad su primanja redovna, s platom koja je nešto veća od minimalca je nemoguće preživeti, slažu se radnici svih fabrika u štrajku. U Fijatu, Gorenju i Geoksu to nešto više od minimalca znači 28.000 dinara neto. Kada se na to dodaju topli obrok, regres, prevoz i drugi dodaci, zarada možda stigne do trista evra.

„Ne mogu s tom platom da prehranim troje dece. Prvo platimo račune, pa knjige, obdanište, i onda šta ostane, a ostane 20.000 za petočlanu porodicu za mesec dana“, priča radnik Fijata Novak Gavrić. Revoltiran je zbog kampanje koju država zbog štrajka vodi protiv njih. „Mi radimo u ovoj fabrici, nismo životinje. Želimo dobro ovoj državi. Ja sam se doselio u Kragujevac zbog ovog Fijata“, dodaje Gavrić.

Nakon tvrdnji premijerke Ane Brnabić da je štrajk politički motivisan, a radnici izmanipulisani, i da će zbog štrajka Fijat da napusti Srbiju, kažu da se osećaju prodano i da u državu nemaju poverenja. „Gde će Fijat da ode? Gde imaju jeftiniju radnu snagu? To je drama, snimljen film, to su priče. Da su hteli da odu, otišli bi davno. Država sad samo treba da ih natera da poštuju zakone“, priča jedan od radnika.

(Ne)uspeli pregovori

Država nije naterala Fijat da sa radnicima sedne za pregovarački sto, ali jeste nagovorila radnike da se vrate za proizvodnu traku. Nakon dvonedeljne obustave rada tokom koje je skoro svaki ministar optužio radnike da „nedovoljno vole Srbiju“ i „teraju strane investitore“, sindikalci su s premijerkom iza zatvorenih vrata dogovorili početak pregovora.

U Smederevsku Palanku premijerka još nije stigla, jer je, prema rečima direktora Goše Milutina Šćepanovića, za Vladu Fijat prioritet. Kada ih je u aprilu obišao Aleksandar Vučić knjižice su im overene na šest meseci i isplaćena je jednokratna pomoć u iznosu od 60.000 dinara. „To je nama bila ogromna pomoć, jer nismo toliko primili za godinu dana, ali to je bilo samo da vratimo dugove, infuzija da preživimo“, priča jedan Gošin radnik. Ostatak dogovora koji je bio na strani firme, međutim, nije poštovan.

Bez posredstva države, štrajkovi u drugim fabrikama doneli su neke rezultate. U Geoksu su radnici na crno dobili ugovore i formirani su sindikati, pa je sada komunikacija sa rukovodstvom ipak jednostavnija. „Nedavno smo imali smo žestoku borbu, zaustavili smo proizvodnju u jednom trenutku, jer nismo imali klime, pa se dešavalo da radnici padaju u nesvest tokom radnog vremena, pa ih samo osveže i vrate na posao“, priča Milica Stošić iz sindikata „Nezavisnost“, koja je iz tog razloga na bolovanju. Sada su problemi delimično rešeni, kaže, ali ne isključuje mogućnost štrajka, pre svega zbog niskih zarada.

Najuspešniji su verovatno radnici Gorenja, koji su štrajk okončali prihvatanjem ponude menadžmenta koja je za 1.000 dinara niža od njihovog zahteva za povećanje plate. Radnici u proizvodnji dobili su 3.000 dinara veće plate, a svi zaposleni 1.000 dinara veći topli obrok. „Probudili smo svest ljudi, pokazali da možemo kad hoćemo. Radićemo kao što smo radili do sada i dogovorili smo nastavak socijalnog dijaloga“, priča jedan od radnika.

Sindikati kao rogovi u vreći

Za uspeh u pregovorima zasluge su preuzeli sindikati. A zapravo su oni bili kamičak u cipeli, pričaju radnici. Neuspeh sindikata u pregovorima sa rukovodstvom bio je upravo okidač za štrajk radnika Gorenja. „Predsednik sindikata je postigao neki dogovor sa rukovodstvom o povećanju od 2.500, okačio odluku na oglasnu tablu i nestao. Radnici iz druge smene su nakon toga inercijski zaustavili liniju u sedam sati. Vest se brzo pročula u obe hale i svi su prestali da rade. Posle dva sata, kada je čuo da je firma stala, on se pojavio i rekao da je uz nas, ali je već u jednoj od tačaka te odluke sindikat ogradio od štrajka“, priča jedan radnik. Radnici su se potom sami organizovali i rukovodstvo je prihvatilo pregovore, ali uz prisustvo sindikata, kao jedine zakonski validne strane za pregovore.

U Goši su sindikati dali logističku podršku, ali formalno ne učestvuju u radu štrajkačkog odbora. U Geoksu su sindikati formirani tek nakon štrajka, a u Fijatu su sindikalci na čelu kolone. „To nas je i uništilo“, priča nam jedan od radnika neposredno nakon što je čuo da je postignut dogovor o prekidu štrajka. Smatra da ih je predsednik štrajkačkog odbora Zoran Marković prodao. Marković je ujedno i predsednik Samostalnog sindikata koji je poveo štrajk u Fijatu.

Iz sindikata „Nezavisnost“, koji je štrajk prvobitno podržao, sumnjaju da je ceo scenario bio isplaniran kako bi ih isključili iz pregovora o novom kolektivnom ugovoru. „Mi smo se priključili, jer bi bilo neozbiljno da ne podržimo radnike u borbi za veće plate i bolje uslove rada. Uspeli smo da uguramo našeg predstavnika u štrajkački odbor, ali nas je Samostalni sindikat ogovarao sve vreme. Pričali su kako ću ja da izdam kad bude bilo najvažnije“, kaže Zoran Stanić iz „Nezavisnosti“. Njega su posle nedelju dana iz štrajkačkog odbora izbacili, zato što se, kako kaže, zalagao za nastavak štrajka kad je Samostalnost htela da odustane. „A šta sad imamo? Štrajk se prekida i kreće se u pregovore bez ikakvih garancija. Pa to smo imali i na početku. Zbog čega smo onda štrajkovali 20 dana?“

Da li su dobili neke garancije ili ne, Markovića nismo uspeli da pitamo. Na konferenciji za medije je rekao da jeste presedan da se štrajk završi bez dogovora i da će biti nezadovoljnih, ali napomenuo da očekuje „brze i jasne pregovore“.

Gde se dede solidarnost?

Talas radničkih štrajkova na ulice je ponovo izvukao i studente koji su na aprilskim protestima „protiv diktature“ zahtevali bolje uslove za sve radnike u Srbiji. Uz poruku „Solidarnost je naša snaga“, oni su u nedelju na ulicama Beograda i Novog Sada iskazali podršku radnicima.

Ima li solidarnosti i među radnicima? Čini se da nema mnogo, jer su svi zaokupljeni svojim problemima. U Smederevskoj Palanci na zahteve radnika Fijata kažu da nisu u istoj poziciji, jer u Kragujevcu barem primaju plate. Strahuju da će ih prašina koja se digla oko „Fijata“ baciti u potpunu senku. Zbog problema u Kragujevcu već im je propao jedan sastanak s predstavnicima države, pa se sada oslanjaju samo na svoje kapacitete. „Ako ništa ne urodi plodom, mi ćemo možda već u četvrtak da blokiramo pružni prelaz od sedam do tri, a poslednja opcija je da uzmemo šerpe i lonce i odemo u Beograd“, kaže Milan Vujičić iz štrajkačkog odbora.

Palančani su ipak svesni da im je problem zajednički i da svi dele istu muku „kako sastaviti kraj s krajem od prvog do prvog“. „Nisu ovi privatnici iz inostranstva došli što nas vole, nego što će platiti radnika trista umesto tri hiljade evra, ali doći će valjda vreme da se radnici udruže i da krenemo da se borimo protiv toga“, dodaje Vujičić s optimizmom.

U Kragujevcu kažu da svoju borbu i video kao zamajac za ostale. „Dok mi nismo počeli da štrajkujemo, nisam ni znao ko štrajkuje. Nadam se da ćemo se okupiti, da ne budemo više najjeftinija radna snaga“, priča jedan od radnika Fijata. „Kažu da je bolje vrabac u ruci nego golub na grani, ali ja sam za goluba, pa nek i pobegne, ja ću da probam da ga uhvatim.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android